Kakvi su nam muzeji potrebni?

Većina nas za proteklih desetak godina, koliko traje rekonstrukcija zgrada Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja u Beogradu, zaboravila je kako su nekada izgledale stalne postavke te dve naše najveće muzejske institucije. Budući da se očekuje da tokom 2017. oba otvore vrata svojih zdanja kustosi vredno rade na osmišljavanju načina na koji će posetiocima prezentovati svoje vredne zbirke, ali još uvek sve to drže u tajnosti – žele da iznenađenje publike bude kompletno. Pošto su inovacije u svetu muzeologije konstantne „Politika” je istraživala kakvi su nam muzeji danas potrebni, koje su to nove tendencije koje se mogu videti van granica naše zemlje i kako bi to naši muzeji trebalo da funkcionišu, pre svega u odnosu prema publici.

Foto: Beta

Foto: Beta

Zoran Erić, šef Odeljenja umetničkih zbirki i izložbi Muzeja savremene umetnosti Beograd, kaže da će se kuća u kojoj radi potruditi da odgovori na sve izazove savremenosti, posebno kada je u pitanju pedagoški rad sa publikom, što je u vreme osnivanja muzeja bio segment rada koji je bio posebno podsticajan, a što će sada opet biti ključno.

– Hans Ulrih Obist, jedan od trenutno najpoznatijih kustosa, rekao je nedavno da na svetu ne postoji više od, možda, pet muzeja koji rade inovativne postavke, dok većina samo reprodukuje umetnički sistem, pri čemu se ništa drastično ne menja. Dao bih, ipak, dva pozitivna primera. Prvi je Van Abe muzej u Ajndhovenu, koji vodi Čarls Eše, poznati kustos koji je radio i za velika umetnička bijenala. Na jednoj konferenciji smo razgovarali i tada mi je rekao da je rotirao radove aktuelnih umetnika i njih je postavljao u dijalog sa delima iz zbirki muzeja. Na taj način stvorio je dinamiku nečega što se zove stalna postavka i o toj fleksibilnosti i mi u MSUB upravo razmišljamo. Dobar model jeste i nova postavka u Boburu, gde je u posebnim celinama, odnosno istraživačkim sobama, omogućeno teoretičarima da na svoj način učestvuju u stalnoj postavci – ističe Erić. On kaže i to da se u većini muzeja u kojima je bio provlači globalna ideja spektakla, da se muzeji fokusiraju na umetnike zvezde, čija dela imaju u zbirkama, što sve diktiraju tržište i finansijski interesi.

Da li ćemo u budućnosti imati statične ili dinamične, tradicionalističke ili inovativne muzeje umnogome zavisi od toga u kakvom ćemo društvu živeti, ocenjuje Nebojša Milenković, viši kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, dodajući da to što su dva najveća muzeja u zemlji nedostupna čitavu deceniju svedoči o tome da današnje srpsko društvo bez muzeja, očigledno, može. Ili, makar, misli da može.

– Kao što jednako „može” i bez drugih stvari koje se u pristojnim društvima podrazumevaju. Pa, ukoliko je ovakvo stanje u prestonici, možete samo da zamislite šta se dešava sa muzejima u ostatku ove zemlje? Između (neo)liberalnih mantri o samoodrživim, odnosno samofinansirajućim, i državno dotiranim muzejima, koje svaka vlast voli, negde kao da se izgubio osećaj društvene odgovornosti. Realno gledano, ni ponižena, i na svaki način obezvređena muzeološka struka na aktuelno stanje još uvek ne nalazi, čak ni ne traži, adekvatan odgovor. Pored kulturnog proizvoda, čuvara pamćenja i mesta proizvodnje znanja, muzeji su i mesta susretanja, preispitivanja, dijaloga… Šta, na primer, izgovoriti pred činjenicom da, takođe državno dotirani, Luvr godišnje poseti gotovo deset miliona ljudi? – pita se ovaj kustos.

Mr Ana Bogdanović, istraživač-saradnik Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da je važno da muzeji kroz stalne postavke pruže sliku o razvoju istorije umetnosti ili njene savremenosti koja može da komunicira sa širom publikom i omogući osnovne uvide o određenoj umetničkoj epohi, ali i da užoj, stručnoj publici otvori nove poglede o razumevanju umetničke prošlosti ili sadašnjosti. Ona dodaje da Narodni muzej, kao i Muzej savremene umetnosti u Beogradu imaju izuzetno značajne, bogate i interesantne kolekcije, ali i zanimljive istorije koje zajedno predstavljaju odličnu polaznu tačku za osmišljavanje novih stalnih postavki.

– Kada govorimo o umetnosti 20. veka, nekoliko prominentnih muzeja u Evropi je tokom proteklih godina kroz stalne postavke ponudilo nova čitanja umetničkih prošlosti minulog veka. Izdvojila bih Nacionalnu galeriju u Berlinu koja je, pre početka radova na sanaciji zgrade započete 2015. godine, svoju kolekciju prikazala kroz tri idejno-hronološki podeljene izložbe koje u koleraciji sa društveno-političkom i ekonomskom dinamikom 20. veka mapiraju osnovne stavove i reakcije ostvarene u domenu umetnosti: „Moderna vremena 1900–1945”, „Podeljeno nebo 1945–1968”, „Proširenje zone borbe 1968–2000”. Nacionalni muzej kraljice Sofije u Madridu je još jedan primer izuzetne prakse kada je u pitanju izlaganje moderne umetnosti, a najnovija istraživanja u ovom muzeju vezana su za ispitivanja razvoja moderne umetnosti po decenijskim etapama koje su shvaćene kao problemske istorijske celine. Interesantno je podsetiti da je rekonstrukcija umetničke prošlosti po decenijama bila glavni okvir izlagačke prakse MSUB, odnosno njegovog osnivača i dugogodišnjeg upravnika Miodraga B. Protića – objašnjava naša sagovornica. Ana Bogdanović ističe primer Tejt muzeja u Londonu gde se hronologija stavlja u drugi plan, dok se dela iz različitih epoha sučeljavaju u izložbenom prostoru.

Dr Višnja Kisić, generalna sekretarka organizacije „Evropa nostra”, kaže da bi pri otvaranju rekonstruisanih muzeja volela da vidi ne samo obnovljene zgrade, već novopromišljene koncepcije i sadržaje. Jedan od pomaka bio bi da muzeji, pored tumačenja svojih zbirki, ponude posetiocima i tumačenje istorije, promena i razvoja muzeja kao društvenih i političkih institucija.

– Upravo bi razumevanje promena naziva, koncepcija i ideoloških pozicija ove dve institucije u Srbiji, Jugoslaviji i posebno u odnosu na Evropu, omogućilo građanima da razumeju istorijske tokove, političko-društveni kontekst i borbe za identitetska pitanja na ovim prostorima od devetnaestog veka do današnjeg trenutka. Pored ovog takozvanog kritičkog „kustosiranja samih sebe”, bilo bi važno otvoriti prostor za dijalog muzeja sa savremenim umetnicima i misliocima na međunarodnom nivou koji bi kroz rezidencijalne programe intervenisali i nudili nove poglede na postojeće zbirke i muzejske prostore i programe – smatra Višnja Kisić.

(Milica Dimitrijević, Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Oznake