Rašić: Stounsi su moj DNK i najveća firma na planeti

Jugoslovenska kinoteka će od sutra biti domaćin velike izložbe „Belgrade to Bowie“, posvećene liku i delu muzičara i multimedijalnog umetnika Dejvida Bouvija.

Foto: Facebook/BrianRasic

Foto: Facebook/BrianRasic

„Belgrade to Bowie“ je projekat u čijoj je osnovi izložba fotografija Brajana Rašića, poznatog muzičkog fotografa, koji je više od dve decenije bio jedan od Bouvijevih zvaničnih fotografa i tako imao prilike da zabeleži najzanimljivije momente, kako sa brojnih turneja ove velike svetske zvezde, tako i iz privatnog života.

Tokom tri meseca biće izloženo više od 100 Rašićevih fotografija, a autor kaže da je na ideju došao pre tri godine zajedno sa Sergejem Trifunovićem i podseća da to nije njegova prva izložba o Bouviju u Beogradu.

„Dejvid Bouvi je bio izlepljen širom Beograda 1984. godine. To je bila moja prva izložba i organizovali su je magazin „Rock“ i Peca Popović, a imao sam još jednu veliku izložbu u Muzeju primenjene umetnosti i to u vreme 10-dnevne žalosti zbog ubistva Zorana Đinđića. Samo je otvaranje moje izložbe bilo dozvoljeno i to u čast Đinđića, koji je bio potpisao ugovor sa “Rolling Stones“, rekao je Rašić.

On se seća da je i njegov prvi susret sa Bouvijem imao veze sa Srbijom, jer se desio u londonskom hotelu „Klaridžis“ gde je kralj Petar Karađorđević krunisan.

„Bouvi se 1983. godine vratio posle duže pauze u život. Postao je čovek koji je pao na zemlju. Vratio se kao gospodin, mada je non stop menjao svoje imidže, pa ni to nije bilo iznenađenje. Osetio sam kao da je posle svih tih godina želeo da bude normalan, ma šta to značilo, jer on nikad nije bio normalan i to mislim u pozitivnom smislu“, priseća se Rašić.

Tom prilikom nastala je fotografija koja će biti izložena u Kinoteci.

„Otrčao sam iza ćoška i razvio film, vratio se u hotel i naletim na njegovog PR, on me pita šta ti je to i da li može da pokaže fotke Bouviju, čekao sam vrlo nervozan i kada se vratio, rekao mi je da su se Dejvidu dopale moje fotke i dao mi je autogram. To je bio moj prvi autogram i taj susret ne može da se zaboravi, ceo svet je došao, to je bio album „Let“s Dance“, koji je igrom slučaja njegov najprodavaniji album i album koji je najmanje voleo“, ispričao je Rašić.

Sa posebnom emocijom Rašić se seća kada je Bouvija fotografisao na železničkoj stanici, pred put u Pariz, u tvid odelu, sa šeširom i koferom, kao „predratni engleski gospodin“, a poslednji put ga je fotografisao 2006. godine kada je poslednji put i bio na bini, kao gost Dejvida Gilmora iz benda „Pink Floyd“.

Rašić već 35 godina živi u Londonu, fotografisao je oko 8.000 koncerata, ima oko 80.000 fotografija, na svojim policama drži na hiljade diskova od „Abbe“ do „ZZ Top“ i poduži je spisak velikih imena sa kojima je sarađivao.

Priznaje da nema mnogo onih koji vole da se slikaju, ali nije imao ni negativnih situacija. Ipak „Stounsi“ su mu i dalje najdraži, kako kaže, 1973. godine je potpisao ugovor koji važi do kraja života.

„Stounsi su mi DNK. Slušaš, oponašaš, voliš i kada to vidiš na bini i kada veruješ u to, to je priča“, ističe Rašić, ali ne ume da odgovori na pitanje šta se krije iza njihove neverovatne energije.

„Ljudi svašta pričaju, promena krvi, droga. U martu sam bio u Peruu, spustio sam aparat, gledam i ne mogu da verujem, Džeger će u julu napuniti 73 godine, a ne sećam se da je tako skakao ni kada je bio mlad. Znam neke priče da posle koncerta dva sata leži u kadi“, kaže Rašić i prepričava kako se Džeger, koji trči pre koncerta, zagrevao u Rimu u kontejneru izlepljenom posterima golih žena.

Rašić tvrdi da su „Stounsi“ danas najveći i najmoćniji, da bolje sviraju nego ikad i da su njihovi koncerti čudo.

„Ima velikih bendova kao što je „The Who“, „Muse“ pravi spektakl, Bijonse i Lejdi Gaga prave spektakl, ali „Stounsi“ su najveća firma na planeti. Kada izađu dede kao pušteni sa lanca, zveri, pa makar bili i dinosaurusi! Ne verujem da će se to ikad ponoviti“, oduševljeno ističe Rašić.

U Beogradu je slušao „Deep Purple“, Karlosa Santanu, Majlsa Dejvisa, Herbija Henkoka, Džimija Smita, fotografisao je Dizija Gilespija, Reja Čarlsa, Džonija Keša sa Džun Karter, Madija Votersa sa Čak Berijem, svaka njegova fotografija krije priču, nosi posebne emocije, deo je istorije svetske muzike.

Rašić posebno izdvaja dve u koje je „smestio celokupnu britansku muziku“ – na prvoj, nastaloj u čuvenom studiju „Abbey Road“, nalaze se Pol Veler iz grupe „The Jam“, Pol Makartni i Noel Galager (Oasis), a pridružio im se i Džoni Dep, dok je na drugoj okupio Mika Džegera, Dejvida Bouvija i Pita Taunsenda (The Who).

Na pitanje da li ima neostvarenih želja, Rašić kaže da one koje bi voleo da fotografiše „čekaju ga gore“ – Džim Morison, Dženis Džoplin, Džimi Hendriks, Kurt Kobejn, ali i sa ponosom ističe da je dobio priliku da 3. jula fotografiše Kerol King u Hajd parku na koncertu na kome će prisustvovati 68.000 ljudi, kada će ona prvi put izvesti kompletan album „Tapestry“ iz 1971. godine.

Rašić se seća kako je u mračnoj komori, sa ćebetom na prozoru cele noći razvijao filmove, rukom pisao tekstove, trčao na avion i slao za Beograd fotografije koje su mnogima bile pogled na veliki svet šou biznisa, muzičku scenu i priznaje da se umorio, da sebe sve manje vidi u današnjem svetu digitalne fotografije.

Planira da se okrene izlaganju svojih fotografija, dve mlade autorke iz Beograda snimaju dokumentarni film o njegovoj neverovatnoj karijeri, razmišlja i o pisanju knjige i kreiranju putujuće izložbe.

Njegovo ime se našlo na velikoj izložbi posvećenoj „Rolling Stones“-ima u Londonu, što je svojevrsno priznanje za njegov rad.

„Stounsi gde god da krenu nose i mene. Ne znam kako sve to može da stane u glavu jednog normalnog čoveka rođenog tu na Dorćolu“, zapitao se Rašić.

(Tanjug)

Ostavite komentar

Ostavite komentar