Nije zavisnost ako je svakodnevica?

Onima koji pate od nekog oblika zavisnosti, bilo da se radi o onim najpoznatijim, kao što su narkomanija, alkoholizam, kockanje, ili o onim manje poznatim (zavisnost od šopinga, od telenovela, od poruka, interneta, odn. društvenih mreža…), često je teško da sebi priznaju da su zavisni, a jedan od načina izbegavanja priznanja je i „to ionako svi rade“.

Foto: Geralt/Pixabay.com

Foto: Geralt/Pixabay.com

Drugim rečima, ako to veliki broj ljudi radi, ako je to maltene svakodnevica, onda to i nije zavisnost, zar ne? Nije tako. Zna se koji su simptomi zavisnosti, i bez obzira na to da li takve simptome ima mali ili veliki broj ljudi, to ne menja činjenicu da se tu radi o zavisnosti – a zavisnost u bilo kom obliku je nezdrava. Recimo, zavisnost od cigareta: čak i kad bi svi ljudi na planeti pušili, to i dalje ne bi moglo da pretvori uživanje u konsumiranju duvana u nešto zdravo i poželjno (između ostalog, masovno bi se umiralo od raka pluća i od različitih oboljenja disajnih organa), i to što je pušenje nešto što praktikuje kompletna populacija planete samo bi značilo da je kompletna populacija zavisna od cigareta i da time ubija i sebe i živi svet oko sebe.

Neko bi mogao da kaže da bi se onda, uslovno, moglo reći i da su svi zavisni od disanja. Sad, tačno je da su svi „zavisni“ od disanja, utoliko što bi umrli kad to ne bi činili, ali se ovde ne radi o bolesti zavisnosti, jer je disanje neophodno za život, dok cigarete, alkohol, opsesivna kupovina ili slanje na stotine poruka  dnevno to nije.

Koji su simptomi zavisnosti? Neku radnju – koja nije neophodna za život – obavljate izvestan broj puta dnevno (broj se razlikuje od vrste do vrste zavisnosti), osećate veće ili manje fizičke i/ili psihičke tegobe ukoliko tu radnju ne obavljate (to može biti narkomanska ili alkoholičarska kriza, a može da bude i osećanje uznemirenosti, nespokoja, ne možete da se smirite dok to ne obavite, i ubrzo ćete to morati da obavite ponovo ili ćete patiti od tegoba), osećate snažan poriv da tu radnju manje ili više često obavljate.

Zavisna osoba često sebi ne priznaje da je zavisna, već „mora da puši da ne bi bila nervozna“, „mora da odgleda epizodu omiljene serije da bi videla šta je dalje bilo“, i ne prihvata da postoje i drugi načini da se njena potreba/problem reši (postoje i drugi načini za smirivanje nervoze, može i nekoga da pita šta se desilo u toj-i-toj epizodi ili da je snimi i pogleda kasnije). Ili, „nije to zavisnost, to postaje svakodnevica“.

Problem s tom „nije zavisnost nego svakodnevica“ teorijom je što to nije ili-ili situacija, jer nešto može biti i jedno i drugo. Onda govorimo o prilično tužnoj svakodnevici, kad je veliki broj ljudi zavistan od nečega što im nije zaista neophodno i nisu spremni da se te zavisnosti odreknu iako su često svesni da bi im bez nje bilo bolje.

Pogledajte komentare (4)

4 komentara

  • Nataša Gajić

    Slažem se, samo čvrsta volja…

  • Dejan Herceg

    Osobe koje imaju neku od zavisnosti koje navodite svesne su veoma dobro da je imaju i nije potrebno da im bilo ko daje savete šta i kako da rade ne bi li se iste oslobodili. I one same bi najviše volele da je se oslobode. U osnovi svake zavisnosti je neka anksioznost, frustracija i nezadovoljstvo i bekstvo iz iz realnosti. Za odvikavanje je potrebna čvrsta odluka, volja i upornost.

  • Nataša Gajić

    …Tako je moj tata prestao da puši.

  • Nataša Gajić

    Svjesni da će im bez nje biti bolje, da, ali recite tim „zavisnicima“ da će im biti gore i još gore, uplašite ih zaista s razlogom i odmah će prekinuti s tim „ponavljanjem prisilne radnje“, ako je to isto što i „zavisnost“, ili bar potruditi se da do nje više ne dođe, bježaće kao đavo od krsta od nje.

Ostavite komentar