Lagali su nas: ovaj sastojak NIJE bela smrt!

Ljudi često jedu zbog nervoze ili kada se ne osećaju dobro, posebno slatkiše koji dižu raspoloženje. Loša stvar je što slatkiši goje. Ali uz neke male trikove, nije sve tako strašno.

Slatkiše jesti posle glavnog jela, nikako umesto njega. Slatkiš izabrati tako da se zaista uživa u njegovom konzumiranju i jesti ga polako, savetuje direktor Naučno-istraživačkog instituta dijetetike iz Samare, doktor Mihail Ginzburg. On smatra  da bilo kakva zabrana stvara kontraefekat i da je bolje, ako već osećate potrebu za slatkišima, da sebe malo počastite:

„Ako se osoba stalno koči, a jedu joj se slatkiši, ta se želja akumulira i najčešće na kraju dođe do prejedanja. Najčešće se kontrola gubi na kraju dana i uveče dolazi do tog nekontrolisanog unosa slatkiša. Zato mislim da sve rigidne zabrane vode gojenju.“

Doktor Ginzburg za Sputnjik objašnjava i da do danas praktično nije nađena idealna zamena za šećer iako postoji mnogo veštačkih zaslađivača na tržištu:

„Većini ljudi oni se zapravo ne sviđaju. Osim toga, napraviti idealnu zamenu za šećer je praktično nemoguće i zato što  je čulo ukusa, ako nije narušeno,  vrlo sofisticiran mehanizam. Takođe, slatkiše organizam intuitivno traži jer šećer donosi energiju u naš organizam.“

Inače, naučnici  su utvrdili da rad receptora za ukus utiče na to koliko će slatkiša čovek pojesti. Tačnije, poremećaj rada receptora i blagi ili potpuni gubitak čula ukusa najčešće vodi gojenju i razvoju zavisnosti od hrane sa povećanim sadržajem šećera.

Živimo u izobilju energije koja potiče iz hrane i što se istančanosti ukusa tiče, svako od nas voli i traži drugačiju hranu. Ali, sa druge strane, ako govorimo o instinktu, organizam i dalje funkcioniše isto kao i pre nekoliko desetina hiljada godina, kada su se ljudi bukvalno borili da dođu do hrane. Tada je ljudi nisu imali svakodnevno i zato je i kod nas još uvek razvijen mehanizam skladištenja viška hrane, što u današnjim uslovima uslovljava gojenje.

„Šećer, posebno u količinama koje upotrebljava savremeni čovek, ipak je štetan. Kada se čovek, zbog današnjih uslova života, veoma malo kreće, koncentracija šećera u krvi se povećava, što vremenom dovodi do zapaljenja tkiva i kasnije do raznih patoloških stanja i poremećaja metabolizma.“

Ginzburg smatra da kultura ishrane mora postojati, mada dodaje da je to danas često privilegija onih koji imaju dovoljno novca da se raznovrsno hrane. Isto tako, naš sagovornik podvlači da je neophodno razvijati i negovati kulturu konzumiranja slatkiša. Dakle, kao što je već rečeno, striktne zabrane najčešće dovode do suprotnog efekta, odnosno do prekomernog gojenja. Zato bi trebalo naučiti, istrenirati organizam na male količine slatkiša.

„Osim toga, tu su još i neke male ali korisne tajne: slatkiše jesti posle, nikako umesto glavnog jela. Slatkiš izabrati tako da se zaista uživa u njegovom konzumiranju i jesti ga polako. Takođe, jesti što više hrane koja sadrži vlakna, poput ražanog hleba i povrća, jer se tako tokom varenja smanjuje resorpcija šećera.“

Takođe, naš sagovornik  ističe da bi čak i lubenicu trebalo jesti posle glavnog obroka, jer je prepuna fruktoze. U Americi se smatra da fruktoza stoji u direktnoj vezi sa rastom broja gojaznih.

„Na primer, osoba može da pojede čak i do 500 grama lubenice odjednom. Drugim rečima, to je 50-60 grama fruktoze, odnosno čak četiri kafene kašičice. To je, naravno, mnogo. Zato ne preporučujem više od dve kriške, a posebno je ovaj savet namenjen ljudima koji imaju više od 50 godina i onima koji imaju povišen pritisak.“

A da je organizam zaista potrebno trenirati kada je u pitanju upotreba slatkiša smatra i Igor Vasiljev, psiholog i savetnik predsednika Akademije bezbednosti Rusije.

Za Sputnjik, Vasiljev objašnjava da je čoveku svojstveno da kada se ne oseća dobro ili kada ga obuzima nezadovoljstvo, on počinje da „jede svoje nezadovoljstvo“. Na neki način, ovo postaje zavisnost, bukvalno kao narkomanija, kako kaže naš sagovornik  i mnogi ne shvataju, ne znaju kako da prestanu da se prejedaju:

„Organizam bi u tim situacijama trebalo trenirati, odnosno nešto menjati uz pomoć psihologa. Jer prejedanje slatkišima praktično dovodi do toga da osoba vremenom postaje kanta za đubre. U situaciji kada se ne osećaju zadovoljno, neke osobe  utehu traže u slatkišima, a to su nezdravi ugljeni hidrati čija konzumacija u prevelikim količinama na kraju vodi i do pojave onkoloških bolesti.“

Vasiljev zaključuje da se oni koji baš nikako ne mogu da odole slatkišima radije okrenu medu, crnoj čokoladi, urmama, sušenim smokovama, grožđicama. Takođe, savet je i da po mogućstvu med bude prirodan bez dodatog šećera, kao i pomenuto sušeno voće.

Stručnjaci ipak dodaju: ako zavisnost od slatkiša postaje nekontrolisana, treba potražiti savet psihologa.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com