O ljubavi i o vođenju ljubavi obično se razmišlja u okvirima nežnosti. Postoji, naravno, i „žešća varijanta“, malo grublji seks, koji takođe može da bude veoma prijatan ako su oba partnera za to raspoložena. Međutim, želje nekih ljudi idu i dalje – govorimo o onima koji ne mogu da osete seksualno uzbuđenje ako pri tom ne trpe bol, ako nisu ponižavani. Neki o ovakvim ljudima misle da „nisu normalni“; mnogi se pitaju otkud uopšte takva želja, šta je to što podstiče na takve želje.
Mnogi stručnjaci bavili su se tim pitanjem i došli su do sledeće teorije. Osobe kojima su bol i poniženje neophodni da bi se seksualno uzbudili doživljavali su različita poniženja i bespomoćnost kao deca, pa su u zrelom dobu ta osećanja seksualizovali. Svoja negativna osećanja sublimirali su u erotska. Na taj način, ovakve osobe znatno lakše podnose negativna osećanja te vrste. Kako to?
Prema teoriji, prilikom primanja udaraca i omalovažavanja u toku seksualnog čina, ovakve osobe identifikuju se s onim ko im nanosi bol i poniženje i kroz tu identifikaciju doživljavaju osećaj moći. U suštini, oni su zapravo bez ikakve moći – ali se ne osećaju tako.
Mala doza ovakvih sklonosti, to jest, mala doza mazohizma, nije ništa neuobičajeno – smatra se, recimo, da izvesnih mazohističkih sklonosti imaju već i žene koje vole pozu „otpozadi“. Veća doza mazohizma, međutim, ipak nije baš toliko uobičajena. E, sad, neki postavljaju pitanje da li veća doza mazohizma zahteva lečenje.
Odgovor je: ne, osim ako sama ta osoba to ne poželi, ili osim ako su njene sklonosti takve da bi mogle da ugroze njen ili tuđ život. Vrlo je verovatno da bi se osoba izraženo mazohističkih sklonosti ukupno uzev osećala bolje ako bi se takvih potreba oslobodila, ali dokle god nikog ne povređuje svojim sklonostima, lečenje se ne smatra obaveznim.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.