Ne može svako da razume glumca

Biti izabrana među 100 Srpkinja velika je čast i radost. Posebno ako se zna da su srpske žene prilično kasno stupile na javnu scenu, kaže glumica Svetlana Bojković koja je višedecenijskom posvećenošću scenskoj umetnosti našla svoje mesto među izabranim Srpkinjama u knjizi „Izuzetne žene Srbije 20. i 21. veka”. Delo koje je  upravo  izašlo iz štampe obuhvata biografije 100 žena Srbije prošlog i ovog veka čiji su životi podsetnik da postoji i ona druga strana istorije. Knjigu je inicirala i objavila Madlena Cepter, a biće predstavljena u četvrtak, u 12 časova u zemunskom „Madlenijanumu”.

Monografija „Izuzetne žene 20. i 21. veka” autorskog tandema Nede Todorović i Radmile Stanković dokaz je da žene nisu samo muze, alegorije, umetnički simboli…, već da imaju i te kako značajno mesto u oblasti filma i pozorišta, muzike i igre, lepih umetnosti, književnosti, sporta, nauke, medicine, arhitekture, (multi)medija, politike i društva, dobročinstva…

Među 100 izuzetnih Srpkinja našle su se i Milunka Savić Gligorijević, dr Saša Božović, Mileva Marić Ajnštajn, kraljica Natalija, Beta Vukanović, Nadežda Petrović, Milena Pavlović Barili, Vera Kostić, Isidora Žebeljan, Svetlana Kitić, Žanka Stokić, Mira Trailović, Mira Stupica, Milena Dravić, Madlena Cepter i mnoge druge.

Sa Svetlanom Bojković, koja unazad četiri godine živi u Finskoj gde je njen suprug Slavko Kruljević ambasador Republike Srbije, razgovarali smo nedavno u Beogradu. U međuvremenu boravila je u Rijeci u svojstvu člana žirija ovogodišnjeg 23. Međunarodnog festivala malih scena. Letnje mesece provešće u Finskoj, a onda na jesen, kako saznajemo, Svetlana Bojković planira i definitivni povratak na beogradsku pozorišnu scenu. Najpre, ako se sve kockice slože u predstavi po delu Miodraga Mije Ilića.

– Očekujem da se do zime i definitivno vratimo iz Helsinkija u Beograd, zato i računam da ću od sledeće sezone biti aktivna u našem pozorišnom životu. Možda su ljudi znali da ne mogu da računaju na mene pa me nisu ni zvali u proteklom periodu, ali radovala bih se da se vratim na scenu. Imamo pozorište koje opstaje što izaziva divljenje i poštovanje. Ljudi se snalaze kako znaju i umeju, obezbeđuju novac od sponzora, ali eto postojimo i trajemo, kao što se snimaju i filmovi uprkos svemu – kaže naša sagovornica koja je boravak u Helsinkiju iskoristila da uživa u ulozi „umetničkog potrošača”. Tako je kaže uspela i da pročita veliki broj knjiga, da se ponovo posveti kompletnom opusu Ive Andrića, ali i delima Tomasa Mana, kao i savremenim autorima poput Dragana Velikića ili Vladimira Kecmanovića.

– Stalno sam sa nekom knjigom, sa željom da umirim tu glad koja me je opsedala jer sam u Beogradu čitala samo preko leta. Sakupim knjige i kada odem na odmor – čitam. Danas je teško reći šta je avangarda jer je toliko toga napisano. Isto kao što je naš Atelje 212 nekada prednjačio kada je avangarda u pitanju, ali to je bilo još u vremenu dok smo bili zatvoreni prema Zapadu. Atelje 212 prvi je otvorio ta avangardna vrata sa komadima Olbija, američkih autora, tako smo i čuvenu predstavu „Kosa” igrali godinu dana posle njujorške premijere. Sada se sve to izmešalo, teško je isprofilisati neka pozorišta. Ljudi očigledno imaju potrebu da igraju, a publika da ide u pozorište i pune su sale – kaže naša sagovornica. Potom dodaje komentar:

– Teško je razumeti glumca jer je gluma vrsta duhovnog sporta, uslovno rečeno. Glumac kada radi, kada ima probe i predstave stalno je u nekoj aktivnosti i pod dozom adrenalina, ali kada naiđe pauza, posebno ako je duža, onda ljudi postanu malo i nervozni, nezadovoljni, posebno mladi. I dalje je to, ipak, divno, ne mogu reći da je profesija, nego način života. Uživam i da gledam predstave, da sedim sa kolegama i da maštamo i posle odigrane predstave. To je proces koji se nikada ne dovrši jer uvek postoje neka nova vratanca koja vam se otvore, neki detalj kojeg se setite kako bi vam lik i igra sa partnerima bili bogatiji.

Ne može svako, smatra Bojkovićka, ni da razume glumca zato što ljudima ponekad izgleda da su glumac ili glumica malo i opsednuti, posebno ako su u procesu rada.

– Naš glumački duh zapravo je istraživački u svakom smislu i psihološkom, i nemiran je, aktivan… Ulazeći u likove vi od njih uvek nešto i primite, oni vas pročiste, prodrmaju, aktiviraju vam toleranciju jer ništa baš nije crno-belo. Recimo i kada igrate negativca vi morate da nađete neku ranu, ožiljak u sebi zbog čega je postao takav. Kada zaronite u svog junaka, on vas sam po sebi vodi ka razumevanju i toleranciji. Glumac, zapravo, brani svaki svoj lik čak i kada je negativan – tvrdi umetnica.

(B. G. Trebješanin, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.