Makronove ideje se razbijaju o berlinski zid (video)

Idu li Kosovo i Albanija ka ujedinjenju i ko to može da spreči? Gde je na tom planu Evropa, a gde Amerika? O tome u su emisiji „Na nišanu Lazanskog“ govorili diplomata Vladislav Jovanović, ministar inostranih poslova u vladi Savezne Republike Jugoslavije, i Miroslav Stojanović, novinar, dugogodišnji dopisnik lista „Politika“ iz Nemačke.

Istraživač na Geopolitičkom forumu Kembridž univerziteta i bivši diplomata na Balkanu Timoti Les spomenuo je u jednom tekstu da bi Kosovo eventualno moglo da izbegne problem nepriznavanja i nemanja statusa u UN tako što bi se ujedinilo sa Albanijom. Na taj način bi, pošto je Albanija već članica UN, Kosovo izbeglo problem koji ima.

Lesovo razmišljanje, prema Jovanovićevoj oceni, više je mehaničko nego što je politički i pravno moguće, zato što bi takvo spajanje bilo suprotno viđenjima koje Zapad ima na Balkanu. to bi, prema njegovim rečima, istovremeno stvorilo presedane na koje bi se drugi mogli pozivati.

„To bi otvorilo neku vrstu ’švedskog stola‘, gde bi se razni drugi pojavili sa sličnim ambicijama. Drugo, imamo Helsinški dokument koji zabranjuje promenu granica, osim uz saglasnost. Kosovo nije međunarodno priznato, nije član UN, nije član OEBS-a, prema tome, za njega ne važi čak ni pravilo OEBS-a. Tako da mi se čini da je to plašenje Srbije, da bude što je moguće više predusretljiva pred pritiscima i očekivanjima Zapada, negoli jedna stvarna mogućnost“, smatra Jovanović.

I sama ideja o formiranju „velike Albanije“ koja, prema njegovim rečima, leprša nad Balkanom, u funkciji je zastrašivanja balkanskih država i smirivanja njihovih kontroverznih poteza i politika.

Veliki srpski adut krije se u tome što je Albanija međunarodno priznata država, dok Kosovo nije, bez obzira na to što kosovsku nezavisnost priznaje stotinak zemalja, naglašava Jovanović, jer Srbija kao suverena zemlja nije dala saglasnost na kosovsku nezavisnost, što je potrebno prema odredbama Helsinškog završnog dokumenta.

Taj adut, dodaje Jovanović, ne bi trebalo da potcenjujemo niti da ga olako ispuštamo iz ruku.

Igra koju igraju Brisel i Vašington na Balkanu Jovanović naziva mekim konfrontiranjem. I SAD i EU u našem regionu imaju zajednički interes i zajednički igraju da istisnu druge konkurente iz regiona — Rusiju i Kinu, ali se i međusobno rvu oko pojedinih interesa. Ako američka pozicija na Balkanu prevagne, to će učvrstiti njihovu dominaciju nad zapadnom Evropom u sledećih deset godina, navodi Jovanović.

Želja francuskog predsednika i nemačke kancelarke je da afirmišu svoje interese na Balkanu mimo američkih interesa, smatra on. Tokom devedesetih, Amerika je održala lekciju EU na Balkanu, a Makron i Merkelova misle da bi sada mogli da demonstriraju svoju relativnu samostalnost.

„Tu će možda da izađu sa nekim idejama. Ne verujem da će to biti nešto novo, jer već su rekli da nema razgraničenja bilo koje vrste. Ako nema, onda znači da favorizuju jednu stranu naspram druge, što nije prihvatljivo, ne vodi nikuda. Da li će pripremiti neku malu ’bombu‘, nisam siguran, za to nisu stvoreni uslovi, ali to može da izazove nove napetosti u odnosima sa Amerikom, ukoliko jače budu pokušali da afirmišu svoje prvenstvo na Balkanu“, kaže Jovanović.

Prema Stojanovićevom mišljenju, Merkelova i Makron su pokrenuli inicijativu za rešenje kosovskog spora neposredno pre evropskih izbora iz sebičnih razloga, jer su odnosi između Berlina i Pariza već pomalo narušeni.

„Sve ono što je Makron pokrenuo kao velike reformske zahvate, koje je najavio u onom čuvenom govoru na Sorboni, razbilo se i obilo o berlinski zid. Merkelova to jednostavno nije prihvatila. Ona je skoro u jednoj seriji intervjua navela celu jednu listu razlika između nje i Makrona. Ona je tu istina govorila kako se razlikuju mentalitetski, ali se u tim blagim formulacijama videlo da taj dvojac ne funkcioniše“, objašnjava Stojanović.

Zbog toga joj je bilo potrebno da Makrona uključi u igru oko Kosova, kao što je Makronovog prethodnika, Fransoa Olanda uključila u igru oko Ukrajine. Makron, prema Stojanovićevom mišljenju, nema mnogo ideja šta učiniti sa Balkanom, a pariski samit pada u nevreme.

„Pada posle izbora za Evropski parlament, gde su oni daleko više zabavljeni sobom, nego što mogu da povuku neke ozbiljnije poteze na spoljnopolitičkom planu. Makron brzo troši početni kapital koji je imao ne samo u sopstvenoj zemlji, nego i u EU. Sada su i evropski izbori razgolitili i unutrašnju političku scenu, gde je bio žestok sukob između Le Penove i Makrona, što govori da njegove političke akcije padaju i u sopstvenoj zemlji. Merkelova se takođe suočava sa velikim nevoljama — predstoje joj parlamentarni izbori u nekoliko istočnih pokrajina, koji su za nju vrlo delikatni i pitanje njene kancelarske sudbine će se rešavati ako na tim izborima počne da se rastače velika koalicija i tada će njen kancelarski mandat biti prekinut pre nego što je računala“, kaže Stojanović.

Zbog svega toga on, kako kaže, veruje da pariski razgovori neće doneti ništa konkretno. Jedino iznenađenje može da dođe od komesara za proširenje Johanesa Hana, koji je dao izjavu da će rešenje biti kreativno i da će njime svi biti zadovoljni. O čemu je Han govorio, ne možemo ništa da tvrdimo, ali sve upućuje na to da se radi o potezu briselske administracije na izdisaju, smatra Stojanović.

O 2025, kao godini tokom koje bi balkanske zemlje mogle da postanu članice EU, više nema govora, jer se nijedna stranka koja ulazi u EP u svom programu nije bavila proširenjem. EU nakon izbora očekuje međunarodno pozicioniranje prema velikim silama, Rusiji, Kini, SAD.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com