U trendu

BiH trese presuda za zločine u jezivom logoru gde je bio slogan: Samo silos Srbina spasava

Apelaciono odeljenje Suda BiH uvažilo je žalbu Tužilaštva BiH i ukinulo prvostepenu presudu odgovornim za ubistva i mučenje civila srpske i hrvatske nacionalnosti tokom rata u BiH u logoru „Silos“ na teritoriji opštine Hadžići, koji su za te zločine ukupno bili osuđeni na 60 godina zatvora.
Direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Milorad Kojić objašnjava da nije u pitanju novo suđenje, već dopuna, jer su uočeni određeni propusti u nekim segmentima.

„Mi smo sa tužiocem u komunikaciji tokom čitavog procesa i on je upozorio na neke greške koje su bile u postupku i koje su značajno uticale na visinu izrečene kazne. Očekujemo da posle ovakve odluke bude izrečena stroža kazna, jer svi znamo šta se u ’Silosu‘ dešavalo i šta se tamo pre svega Srbima dešavalo“, kaže naš sagovornik.

Prihvaćena i žalba odbrane
Ono što prema njegovim rečima u ceo slučaj unosi malu zabunu je odluka Apelacionog veća da prihvati i žalbu odbrane, koja se suprotstavlja žalbi tužbe.

„Tako da, ipak, moramo biti oprezni, bez obzira na to što očekujemo da vrlo brzo budu otklonjene te procesne greške i da se prema pravnim standardima izrekne stroža kazna zatvora. Takav konačan ishod bi bio pravedan“, dodaje Kojić.

U slučaju „Silos“ osuđeno je osam osoba muslimanske nacionalnosti, a s obzirom da je utvrđeno da su u tom logoru bili uglavnom civili, oni su oslobođeni krivice za zločine nad ratnim zarobljenicima.

Za zločine u logoru „Silos“ Sud BiH je osudio Mustafu Đelilovića, Fadila Čovića, Mirsada Šabića, Nezira Kazića, Halida Čovića, Bećira Hujića, Šerifa Mešanovića i Nermina Kalembera za nečovečno postupanje i nanošenje fizičke i duševne patnje zatočenicima u logorima.

Na po deset godina zatvora osuđeni su nekadašnji predsednik Kriznog štaba Opštine Hadžići Mustafa Đelilović i bivši komandant Devete brdske brigade Armije Bosne i Hercegovine (ABiH) Nezir Kazić.

Veće je na po osam godina zatvora osudilo nekadašnjeg načelnika Stanice javne bezbednosti (SJB) u Hadžićima Fadila Čovića, kao i upravnika „Silosa“ Bećira Hujića, dok su komandir policije u Pazariću Mirsad Šabić i zamenik upravnika u „Silosu“ Halid Čović osuđeni na po šest godina. Bivši upravnik u kasarni „Krupa“ Šerif Mešanović osuđen je na sedam, a nekadašnji stražar Nermin Kalember na pet godina zatvora.

Tortura nad 550 Srba
Suđenje je trajalo šest godina, a presudom je utvrđeno da je logor „Silos“ bio koncentracioni logor za Srbe, kojim je upravljala muslimanska Armija BiH od 1992. do 1996. godine. Procenjuje se da je kroz taj logor prošlo oko 550 Srba, od čega su 24 osobe umrle od posledica fizičkog zlostavljanja, prebijanja, tortura i mučenja glađu. Među zarobljenicima je bilo i 11 žena, od kojih su dve ostale u logoru do njegovog zatvaranja. Prvobitni zatvorenici logora „Silos“ bili su rezervisti, to jest vojnici JNA, njih 11. Nakon njih, muslimanske vlasti BiH počele su sa zatvaranjem srpskih seljaka i radnika iz okoline. Bilo je tu zatvorenika svih uzrasta, od 13 do 85 godina.

Logor je oformljen tako što su muslimanski vojnici Armije BiH počeli sa privođenjem Srba na informativni razgovor, a posle su ih odvodili u „Silos“ i više ih nisu puštali. Početkom juna 1992. godine počelo je masovno privođenje Srba iz okolnih mesnih zajednica.

Logor je neprekidno funkcionisao za sve vreme građanskog rata u BiH i poslednji zatvorenici su taj logor napustili krajem januara 1996. godine, kada su logoraši oslobođeni po Dejtonskom sporazumu.

Prvi upravnik logora u Silosu bio je Bećir Hujić, a njegov zamenik Halil Čović. Sredinom 1994. godine Hujić je smenjen, a na njegovo mesto je došao Čović, izraziti šovinista, koji je imao običaj da pred zatvorenicima ironično kaže: „Samo silos Srbina spašava“. Ostao je upravnik logora do zatvaranja krajem januara 1996. godine.

Sve znali Alija, Ganić, dolazili novinari…
Logor je bio pod neposrednom komandom 109. brdske brigade muslimanske Armije BiH čiji je komandant bio Nezir Kazić. Od 1995. godine logor je bio pod komandom 14. divizije muslimanske Armije BiH, na čijem čelu se nalazio Zaim Imamović, koji je kasnije poginuo. Štabovi tih jedinica nalazili su se u neposrednoj blizini logora. Njihovi komandanti su često i lično dolazili u logor i znali su šta se u njemu događa. Isto tako i svi visoki muslimanski funkcioneri BiH su znali šta se u logoru „Silos“ događa, a među njima i Alija Izetbegović i Ejup Ganić. Predstavnici Međunarodnog Crvenog krsta su takođe dolazili u taj logor, kao i strane TV ekipe.

Kako je izgledao „Silos“
Logor je imao nekoliko ćelija čija je površina iznosila oko 50 metara kvadratnih, a bile su visoke oko pet metara. Zidovi su bili debeli 50 centimetara. Iznad ćelija stražari su šetali i kontrolisali šta se dešava.

U ćelijama nije bilo osvetljenja, osim onog koje je dopiralo kroz šupljine. Zatvorenici su neprekidno bili u ćelijama, to jest nisu izvođeni napolje. Tek novembra 1993. godine je nekolicini zatvorenika dozvoljena šetnja u prisustvu stražara.

Od formiranja tog logora, zatvorenici su dobijali jedan obrok dnevno. Taj obrok je, prema svedocima, bio neka nepoznata tečnost bez ukusa. Pribor za jelo nije pran, a 500 grama hleba koji su dobijali delilo se na desetak delova za sve zatvorenike u ćeliji. Od 12. jula 1992. godine zatvorenici su dobijali i drugi obrok, odnosno to je bila jedna činija mleka na pet zatvorenika. Sredinom oktobra 1992. godine uveden je i treći obrok, odnosno zatvorenici su dobijali neku razređenu hranu, mada se često dešavalo da zatvorenici po dva-tri dana uopšte ne dobiju hranu. Veće obroke zatvorenici su dobijali kada su dolazile strane TV ekipe.

Sredinom novembra 1992. godine ekipa britanske televizije „Skaj njuz“ je prvi put obišla logor. Prikazana im je samo ćelija broj 1, a zatvorenici su dobili veće obroke taj dan. Međunarodni Crveni krst je svoju delegaciju prvi put poslao u taj logor tek 26. novembra 1992. godine. Njih je predvodio Mark de Perot iz Švajcarske. On nije razumeo srpski jezik, već je imao muslimanskog prevodioca Suada, iz Mostara. Nakon posete logoru „Silos“, Perot je bio razočaran, rekavši da ništa gore nije video od logora „Silos“. Zahvaljujući toj poseti MCK, početkom decembra 1992. godine zatvorenici su počeli da dobijaju ćebad i pakete hrane. I sledovanje vode im je povećano na 10 litara po ćeliji.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike