U trendu

Pometnja u Hrvatskoj zbog teksta o bivšoj prostitutki koja radi sa decom

Preko 200 psihologa potpisalo je sinoć reakciju na tekst koji je objavljen u Slobodnoj Dalmaciji o psihološkinji iz Centra za socijalnu pomoć koja je ranije bila prostitutka, a broj potpisa u međuvremenu je narastao na više od 300.

Ista je stvar završila na današnjoj naslovnoj strani Slobodne Dalmacije kao glavna tema, i to s huškačkim naslovom „Uhapšena prostitutka sada radi s decom kao psihološkinja“.

Članak, koji potpisuje Marko Didić, objavljen je na webu pod naslovom „Bivša prostitutka zaposlena kao psihološkinja u Centru za socijalnu pomoć; u policijsku klopku upala je dvaput i sve priznala… Advokat Primorac: Neću suditi da li je to moralno, zakon je jasan“ i nadnaslovom „Sakrila prošlost“.

Psiholozi su reagovali na članak koji je izazvao dosta pometnje u javnosti.

„Obraćamo vam se povodom članka pod naslovom ‘Bivša prostitutka zaposlena kao psihološkinja u Centru za socijalnu pomoć’ objavljenog u Slobodnoj Dalmaciji 1.9.2021. godine. U navedenom članku spominju se dve koleginice psihološkinje – jedna već ranije navedena u naslovu i druga – profesorka Mirjana Krizmanić, koja, navodno iz pozicije stručnjaka, izražava moralnu osudu prvonavedene koleginice.

Polazimo iz pozicije da su tvrdnje navedene u članku tačne i proverene, vezano za navodnu prekršajnu kažnjavanost koleginice, kao i navodno zaposlenje u Centru za socijalnu pomoć. Ističemo, kako je i u članku navedeno, da je po pitanju prekršajne kažnjavanosti istekao rok rehabilitacije te se bilo kakve procene na temelju iste, prema zakonima Republike Hrvatske, ne smeju donositi. Ipak, smatramo ovu reakciju nužnom jer je članak napisan uprkos zakonskim ograničenjima i može značajno da naruši ugled neimenovane koleginice, kao i njeno lično mentalno zdravlje“, stoji u saopštenju psihologa.

„Stavovi profesorke Krizmanić ne odražavaju stav psihološke struke“

Na tekst reagovala je i organizacija SOS Rijeka – centar za nenasilje i ljudska prava, koji su naveli:

„Možda bi ugledna psihologinja mogla malo da pripazi kada određuje ko je normalan, a ko nije, ali videle smo i gorih stvari?
Možda je mogla da iskoristi svoja znanja koja sigurno ima, i promisli što je sve moglo da dovede ženu u poziciju u kojoj se našla?
Možda je mogla da osudi osobe koji kupuju seksualne usluge, koji kupuju tuđe telo, a ne samo raspravljati o moralnoj čistoći žene koju su „provukli“ kroz članak?
Možda je Slobodna Dalmacija mogla da posveti više prostora promenama koje su nužno potrebne u sistemu socijalne pomoći? Možda su mogli da izvuku informaciju koliko nedostaje stručnjaka/inja, kolike su im plate, kakvi su im radni uslovi?“
Izneti stavovi profesorke Krizmanić u ovom slučaju, kao i u prošlogodišnjem slučaju u kom je izjavila da je deci u bolnicama dovoljno da ih roditelji posete na 15 minuta dnevno, ne odražavaju stav psihološke struke, dodaju u nastavku.

„Novinar Marko Didić, autor navedenog članka, pišući o navedenom slučaju, komentariše ponovno hapšenje koleginice s ‘Umesto da se opameti i prestane s ovakvim aktivnostima žena „pada“ u ruke policije i iduće 2017. godine.’, dok profesorka Krizmanić slučaj komentar s ‘Da ste moralni, pa to je ona najmanji kvalitet koji se očekuje od osobe koja pomaže ljudima.'“, stoji u reakciji.

„Bavljenje prostitucijom gotovo je uvek rezultat nekog oblika prisile – direktne, od strane određene osobe ili indirektne, u kojima se osobe njome počnu baviti zbog teških životnih okolnosti, a obično s ciljem pokušaja preživljavanja i izbegavanja krajnjeg siromaštva. U brojnim istraživanjima koja su se bavila temom prostitucije, značajna većina ispitanih osoba navodi da se želi da prestane da se bavi prostitucijom, no ne može. Sledom toga, bavljenje prostitucijom se ne može povezati ‘opamećivanjem’ kao što navodi autor članka, već s borbom za puko preživljavanje, na načine koji su nam dostupni“, dodaju.

Kad govorimo o moralnosti, različite teorije morala i moralnog razvoja nas uče da moralnost određenog čina velikim delom određuju okolnosti u kojima se isti odigrao. Iako smo svesni da je krađa nemoralna, gotovo niko ne bi smatrao nemoralnim nekoga ko nema novaca, a ukrao je hleb da nahrani decu. Stoga, želju za preživljavanjem i školovanjem ne možemo smatrati nenormalnom niti nemoralnom. Crno-beli pristup moralnosti, odnosno inherentno deljenje postupaka na moralne i nemoralne, dobre i loše, normalne i nenormalne nikako ne bi trebalo da bude način prosude od strane psihologa, zbog čega se od takvih etiketa u imenovanom članku kao struka ograđujemo, dodali su.

„Novinar se bavi koleginicom koju osuđuje, zašto klijente ne spominje?“

Pa onda nastavljaju:

„Teorije moralnog razvoja nam govore da s razvojem moralnog rasuđivanja, a koje se razvija pod uticajem maturacije, kognitivnog i emocionalnog razvoja, a posebno iskustva s drugim ljudima i upoznavanjem njihovih sudbina, pri moralnoj prosudi u obzir uzimamo sve više faktora te postajemo sve manje odrešiti u definisanju postupka kao moralnog ili nemoralnog.

Takođe nam je indikativno da se novinar primarno bavi koleginicom, koju se na osuđujući način prikazuje i komentariše u tekstu, dok se navodni ‘klijenti’ ne spominju. Zanima nas, da li su i oni predmet nekog članka u izradi? Hoće li se i oni javno propitivati, hoće li i o njima neko donositi moralni sud i hoće li se i njihova stručnost i profesionalnost stavljati u kontekst njihovih ličnih života? Ovakav pristup nas može dovesti do zaključka da se ne radi ‘samo’ o nečijem narušavanju tuđe privatnosti, donošenju moralnih presuda gde im nije mesto, propitivanju stručnosti bez temelja, nego i jasnoj diskriminaciji koleginice na osnovu pola. U sistemima koji imaju za cilj zaštitu žena, kriminalizuje se kupovina, a ne prodaja seksualnih usluga“.

Profesorka Krizmanić takođe navodi da se ‘njoj kao delatnici centra obraćaju ljudi koji imaju neki problem, koji su osetljivi, koji su u potrebi, i sigurno od te osobe očekuje da bude moralno čista i ispravna, u suprotnom joj ne bi iznosili svoje najintimnije probleme i očekivali da im ona pomogne.’

„Istraživanja o efikasnosti savetovanja i psihoterapije pokazuju da efikasnost istih najviše zavisi o odnosu koji korisnik i socijalna radnica stvore. Govoreći o slučajevima Centra za socijalnu rad, često govorimo o ljudima koji imaju iskustvo teškog života, preživljavanja i različitih ličnih grešaka koje su dovele do teških sudbina. Pitamo se, s kim će takvi pojedinci i pojedinke lakše da stvore odnos – s osobom koja nikad u životu nije pogrešila, ili s osobom koja je i sama ima iskustva sa teškim životnim periodima? Pre i nakon diplome, psiholozi i psihologinje samo su ljudi – sa svojim manama, slabostima i životnim teškoćama. Upravo to je ono što nam često pomaže da razumemo i da se povežemo s onima koji od nas traže pomoć“, piše pri kraju.

(B92)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.