Strah se ponovo nadvio nad Balkan

Kriza na Balkanu počela je time što je Hrvatska, članica EU i NATO, počela da se busa u grudi revizijom fašističke ere.

Većina vas možda toga nije svesna, ali Hrvatska je rak-rana balkanskog fašizma, umnogom slična – iako ne i po tome poznata – Ukrajini u Istočnoj Evropi. Nedavno su u ovoj zemlji eksplodirale orgije ultradesničarskog nacionalizma, zbog kojeg bi svako ljudsko biće trebalo da se naježi. Ne kažem da su svi Hrvati fašisti i da su svi fašisti Hrvati, ali danas su Srbima ove dve reči sinonimi, što je njihov odgovor na grozote istorijskog revizionizma, kome svedoče sa druge strane granice.

Počnimo nekim pozadinskim informacijama. Hrvati su pokatoličeni Južni Sloveni, koji su razvili sopstveni identitet, usled vekova vatikanskih i habzburških manipulacija, odvojen od svoje srpske pravoslavne sabraće. Što se desilo – desilo se, nema smisla kopati dalje, ali trebalo bi razumeti da je današnji hrvatski identitet oblikovan pod uticajem stranih sila kao oružje protiv Srba. Nakon što je Hitler 1941. godine napao Kraljevinu Jugoslaviju, formiran je genocidni projekat tzv. „Nezavisne države Hrvatske“, koji je je otvorio put kolaborantima nacista ustašama, u klanju Srba, Jevreja, Roma i drugih nehrvata. Mnogi su ubijeni u ozloglašenom koncentracionom logoru Jasenovac, dok su ustaše širile teritoriju na etnički očišćenim prostorima.

Svi kolaboracionisti su posle rata kažnjeni, uključujući i Alojzija Stepinca, nadbiskupa koji je rat proveo opravdavajući genocid pseudoreligijskim i istorijskim razlozima. Još jedan notorni fašista je i Miro Barešić, hrvatski emigrant koji je ubio jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj 1971. godine. Posle puštanja iz zatvora ubijen 1991. godine u drugom naletu hrvatskog fašizma na Balkanu u to vreme. Kažu da je živeo s pištoljem, i umro je od metka.

Jugoslovenski građanski rat, koji je Hrvatska 1991. godine pokrenula, stravičan je sukob koji je naneo bol i muke svim stranama. Međutim, najgori deo rata bio je ono što su Hrvati nazvali operacijom „Oluja“, kada su u avgustu 1995. godine, uz američku asistenciju, etnički očistili pogranične delove u kojima su krajiški Srbi živeli vekovima. U razmaku od samo nekoliko dana je oko četvrt miliona Srba nasilno proterano iz svojih domova u jednoj od najbržih akcija etničkog čišćenja nakon Drugog svetskog rata do sada u celom svetu.

I šta na kraju Hrvatska, članica EU, radi? U samo nekoliko nedelja rehabilituju fašističkog sveštenika Stepinca i postavljaju spomenik Barešiću, dok prošlog vikenda grupa huligana pali srpsku zastavu slaveći godišnjicu „Oluje“. Hrvatska predsednica izjavila je kako je operacija „Oluja“ bila, citiram, „briljantna i etički čista“, mada mi se pre čini da je mislila – „etnički čista“.

Postoji još mnogo sličnih primera, ali, u svakom slučaju, osećaj straha se još jednom nadvio nad Balkan, budući da se jedna članica EU i NATO busa u grudi revizijom fašističke ere. Ako Evropa ne može da kontroliše Hrvate, onda je samo pitanje vremena kada će se ultradesničarski nacionalizam preliti u Bosnu i Hercegovinu i u ovoj najranjivijoj evropskoj zemlji početi Srbima da stvara egzistancijalne probleme. To znači da bismo, ne daj bože, mogli da se suočimo sa još jednom krizom u Evropi.

Endrju Korbiko

Uključite se u diskusiju o ovoj temi…

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com