Rat počinje, a 64 grada u Srbiji već su izgubila prvu bitku

Svi građani na planeti imaju pravo na čistu pijaću vodu. Multinacionalne kompanije su počele da obezbeđuju primat i preuzimaju monopol na artikal koji će se vrlo skupo prodavati u budućnosti.

Hoćemo li Srbija imati dovoljno pijaće vode koja je čista i bezbedna zavisi isključivo od naše svesti o važnosti tog resursa za budućnost. Kao i od savesti.

Kako se Srbija odnosi prema „tečnom zlatu 21. veka“ — pijaćoj vodi, razgovarali smo sa gostima emisije „Energija Sputnjika“, koju uređuje i vodi Jelica Putniković, docentom doktorom Aleksandrom Đukićem i docentom doktorom Mariom Lukinovićem, koji je stručnjak za ekološko pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta Union.

Hemijska i mikrobiološka ispravnost takozvane „česmovače“ u Srbiji je privilegija pre svega Beograđana i Novosađana. Prema rečima Lukinovića, pre svega područje Vojvodine, ne samo zbog podzemnih voda, nego i zbog azbestnih i olovnih cevi kao i zbog problematičnih vodoizvorišta ima različit kvalitet voda.

„Imam rezultate ispitivanja javnih vodovoda vodnih objekata na hemijsku i mikrobiološku ispravnost u 2015. godini u Republici Srbiji i prema tim zvaničnim podacima žitelji čak 64 grada u Srbiji piju vodu koja je rizičnog kvaliteta. Nemaju istu privilegiju da piju tekuću pijaću vodu sa česme“, kaže Lukinović.

Veliki vodovodi uglavnom skoro stopostotno ispunjavaju uslove kvaliteta, kako mikrobiološke, tako i fizičko-hemijske. Đukić kaže da su podaci o kvalitetu vode iz vodovoda javni, te da imamo jasnu razliku između velikih vodovoda kao što je beogradski, novosadski ili vodovoda u zapadnoj Srbiji ili Nišu.

On kaže da su u Vojvodini, prvenstveno zbog specifičnog geološkog sastava, prirodne vode opterećene različitim vrstama materija, koje je prilično teško ukloniti iz vode i zahtevaju postupke koji su kompleksni i skupi, kao i da nije isto ako se u nekom vodovodu preporučuje specifičan parametar kao što je boja ili neki drugi koji nema zdravstvenog rizika.

„Ono što je najopasnije kod vode za piće u pogledu zdravlja jeste mikrobiološka ispravnost. U Srbiji prema zvaničnim podacima blizu tri odsto zahvaćenih uzoraka za analizu i dalje su mikrobiološki neispravni. Ta neispravnost je koncentrisana u nekim naseljima u Pomoravlju, delovima Vojvodine. Kod fizičko-hemijske neispravnosti taj procenat je nešto veći, negde blizu 11-12 odsto od ukupnog broja analiziranih uzoraka“, navodi Đukić.

On još kaže da većina naših vodovoda pati od zastarelosti sistema i da u četvrtini neispravnih uzoraka dolazi do pojave bakterija koje imaju poreklo od ljudskih ili životinjskih aktivnosti od kojih neke mogu biti patogene.

„U tri četvrtine slučajeva mikrobiološke neispravnosti u pitanju su mezofilne, aerobne bakterije koje su prisutne svuda oko nas i ne predstavljaju nikakav zdravstveni rizik i to znači da proces tretmana u vodovodskom preduzeću nije dovoljno dobro zatvoren i da ima spoljne uticaje“, dodaje on.

Srbija će radi pristupanja Evropskoj uniji morati da ispuni niz standarda koje nema, a među njima je Poglavlje 27 koje se tiče ekologije. Najnovija preporuka Evropske komisije odnosi se na unapređenje pijaće vode i podrazumeva bolju informisanost građana o pijaćoj vodi koja im je dostupna.

Lukinović smatra da bi jedno od dobrih rešenja bilo kada bi se u Ustav unela odredba da je voda javno dobro i da bi to dovelo do izmena i u okviru poljoprivrede.

„Veliki broj zagađenja voda potiče od pet ambalaže, koja je najvećim delom korišćena upravo za flaširanje vode. Takođe, dosta zagađenja potiče od herbicida i drugih supstanci koje se koriste u poljoprivredi, a ugrožavaju podzemne vode u Vojvodini. To je možda pravi put, jer će se u nekoj budućnosti voditi ratovi za vode. Voda je tekuće zlato 21. veka“, zaključuje Lukinović.

Rešenje problema, kako kaže Đukić, jeste u ceni vode, koja bi i prema postojećem zakonu trebalo da reflektuje stvarne troškove eksploatacije i održavanja izvorišta, održavanja rada svih objekata u sistemu, ljudi koji rade na tome i za obnovu sistema.

„Cena vode uglavnom ne raste, a o tome odlučuje na političkom, a ne na tehničkom nivou. Imate odgovornost lokalne samouprave za tu delatnost, kao i tehnički sistem koji zahteva neka sredstva i resurse koji ne mogu da se pokriju iz postojećih prihoda. Taj problem postoji svuda u svetu“, objašnjava naš sagovornik.

Đukić napominje da u postojećem Zakonu o vodama, prema preporuci Evropske unije, stoje osnovni principi koji rešavaju problem cene, ali je potrebno doneti niz podzakonskih akata i zakonskih rešenja.

„Nigde poskupljenje ne ide lako. Princip Evropske unije je da cenu plati korisnik. Ako niko ne plati, sistemi postepeno propadaju i ne mogu da odgovore svojoj funkciji. Cena vode u Srbiji je između dva-tri puta manja od ekonomskog nivoa. Litar vode iz vodovoda u Beogradu otprilike košta 5 do 6 para, a flaširana voda koja se komercijalno prodaje košta 30-40 dinara. Potrošači očekuju da za 5-6 para dobiju dobru vodu i dobijaju je u 97 odsto slučajeva. Ona tri odsto zahtevaju mnogo investicija“, tvrdi Đukić.

Lukinović naglašava da se preporuka Evropske unije odnosi i na segment koji govori o prenošenju poruke potrošačima o kvalitetu vode koji imaju, a za koju se podrazumeva da je kvalitetna za piće i da najčešće ne zaostaje za flaširanom vodom.

„Tržište flaširanih voda u svetu je ogromno i ozbiljan je protivnik tom putu. Cifre su ogromne. Multinacionalne kompanije po zemljama poput Srbije otkupljuju pravo na eksploataciju izvora pijaće vode. Mi kao država moramo da budemo ozbiljni i da ne prodamo svoja izvorišta. U vreme privatizacije u Srbiji mi nismo baš najsigurniji da li smo nešto samo dali na eksploataciju na određen broj godina ili smo prodali pravo na eksploataciju“, napominje naš gost podsećajući da bi eventualna ustavna odredba sačuvala ono što imamo za naredna pokolenja. Nažalost, izgleda da nemamo mnogo.

„Od ukupne površine vode koje protiču kroz Srbiju, nekih 175 milijardi kubika godišnje vode, samo devet potiče sa sopstvene teritorije, a mi to slabo to koristimo“, navodi Lukinović.

Srbija se nalazi na 47 mestu od 180 zemalja po količini i kvalitetu resursa vode, ali prema rečima Lukinovića devedeset odsto su internacionalne reke, a to nije dobra situacija, kako se čini na prvi pogled.

„Najbolju i najkvalitetniji u vodu imate u delovima Srbije gde ljudi ne žive, na primer u delovima u zapadnoj i istočnoj Srbiji koji su slabo naseljeni. Tamo gde je najviše naseljenih ljudi, u Pomoravlju, Šumadiji, Vojvodini, Beogradu kvalitet prirodnih voda je lošiji, što znači da je eksploatacija takvih izvorišta skuplja“, kaže on.

Đukić kaže da smo na dobrom putu primene zakona i prihvatanja inicijative Evropske unije kako bismo doveli sistem vodosnabdevanja na viši nivo u Srbiji i da ćemo uz napor morati da ostvarimo zacrtano.

„Dnevno potrošimo blizu 150 litara vode za razne svoje potrebe. Jedan do dva litra popijemo i iskoristimo za hranu još jedan litar, ali i svih 150 litara mora da bude zdravstveno ispravno da bismo civilizovano živeli“, zaključuje naš sagovornik.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike