Još jedna istina o Černobilju: „Svojim očima sam videla kako lažu“

Mnogo je priča onih koji su preživeli katastrofu u Černobilju. U javnosti su se čele uglavnom u trenucima obeležavanja godišnjice katastrofe koja je 1986. godine pogodila Ukrajinu. Tog strašnog događaja sada se prisećamo još i više, možda i mnogo detaljnije saznajemo i učimo o njemu, zahvaljujući miniseriji Černobil. Ono što je posebno šokiralo sve gledaoce je činjenica koliko su dugo i uprkos svim posledicama, Sovjeti krili ono što se zapravo dogodilo.

„Službeni stav države je da nuklearna katastrofa nije moguća u Sovjetskom savezu“, bila je rečenica kojoj su tada verovali, onako slepo, kako je to tada i bio običaj.

Možda su i sami bili uvereni da u njihovoj slavnoj zemlji nije moguće da se nešto tako dogodi, a Kremlj je i nakon katastrofe zadržavao taj stav. Novinarka Kim Vilšer bila je jedna od onih koji su tada izveštavali o tome što se dogodilo. Nesreću je počela da istražuje krajem 80-ih, nakon što su joj prijatelji iz Ukrajine govorili da Sovjeti skrivaju razmere nesreće i posebno uticaja koji je imala na ljude, naročito decu, koji su zaraženi nakon što je eksplodirao reaktor broj 4, a oblak radioaktivne prašine proširio se SSSR-om i velikim delom Evrope, piše Gardijan, a prenosi Express.hr.

Novinarka i fotograf Džon Dauning posetili su SSSR u trenucima kada je bio na klimavim političkim nogama, i dalje negirajući šta se dogodilo, uprkos Gorbačovoj novoj eri glasnosti (otvorenosti i transparentnosti prema građanima).

Spomenuta miniserija Černobilj uglavnom se temelji na svedočanstvima onih koji su nesreću preživeli, ili ubrzo nakon nje umrli. To je istinita priča o onome što se događalo, međutim samo je zagrebala po površini jedne mnogo ozbiljnije i okrutnije stvarnosti koja se temeljila na potrebi da Sovjeti sačuvaju svoj obraz, onako površinski, pred drugima, posebno pred zapadnim svetom s kojim su bili u ratu.

Nije im bilo važno koliko će ljudi zbog toga žrtvovati, koliko će dece, žena i muškarac putem stradati. Kako su im pričali lokalci tada, komunisti iz tih područja svoje porodice slali su na sigurno u Moskvu, dok su lokalcima govorili da nastave sa svojim normalnim životom kao da se ništa nije dogodilo. Tako je bilo i u Pripjatu, gradu izgrađenom za radnike koji su radili u nuklearki. Prozori su i dalje ostali otvoreni, deca su se i dalje igrala na ulicama, a baštovani su radili u vrtu.

Ta radioaktivna prašina nije bila ništa ozbiljno, ništa strašno, govorili su im tada. Tek nakon 36 sati grad je evakuisan, a oni su tada već pokazivali neke znake radioaktivnog oboljenja. Na vestima 29. aprila 1986. godine, tri dana nakon katastrofe, dok je reaktor i dalje goreo, Černobilj je bio šesta tema.

„Dogodila se nesreća i dvoje je ljudi poginulo“, rekla je voditeljka. Školarci u Belorusiji i Ukrajini, koje su bile najviše pogođene tom nesrećom, nastavili su sa svojim slavljima i paradama, čak i dok im je po glavama padala kiša koja je nosila tu radioaktivnu prašinu.

Danas je Černobilj turistička atrakcija. Hiljade ljudi posećuje grad duhova Pripjat i fotografiše se u tim napuštenim zgradama, školama, igralištima, na kojima je i dalje sve ostalo kao što je izgledalo tada, zarobljeno u vremenu.

Prvi put kad su Vilšerova i Dauning posetili Černobilj činilo se to kao prava apokalipsa. Kuće su izgledale kao da u njima još uvek ljudi žive, sa razbacanim stvarima posvuda. Ljudima je rečeno da pokupe svoje lične stvari, koliko će im trebati za dva ili tri dana. Mesto je izgledao kao da su nestali u sekundi, isparili. Spolja je taj sistem, koji je i dalje uz muziku i fanfare slavio, polako počeo da se urušava.

Dok su se vozili tom zonom isključenja oko 30 kilometara, te 1990. godine, u njoj je živelo i radilo još 20.000 ljudi, a u „zoni smrti“, koja se proteže u krugu od 10 kilometara oko fabrike, stajali su na kontrolnim tačkama i prolazili testiranje radioaktivnosti. Bilo je sigurno. Nisu smeli ni na centimetar da se udalje s ranije dogovorenog puta, jer bi naučnici odmah počeli da im govore, tj. viču, da nije sigurno. „Ne, ne, ne smete tamo. Nije sigurno“, upozoravali su ih.

Predvideli su da to područje neće biti bezbedno narednih 24.000 godina.

U Černobiljskom istraživačkom centru, u neposrednoj blizini nuklearke, naučnici su im pokazali borove mladice uzgojene iz semenki iz obližnje „crvene šume“ u kojoj je drveće svetlilo nakon što je apsorbiralo radijaciju, pa je moralo da bude iskopano i zakopano. Ti uzorci su bili neke bizarne mutacije, u kojima su neke iglice rasle naopako. Nije bilo nikakvih znakova divljeg života, pa čak ni ptica. Istraživači su pričali priče o miševima sa šest prstiju, sa deformisanim zubima.

Sovjeti nisu bili jedini koji su lagali, i Francuzi su skrivali informacije o radioaktivnom oblaku iznad njihove teritorije, a Hans Bliks, tadašnji direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), koje su još uvek optuživali za umanjivanje opasnosti nakon katastrofe, objavio je da će naselja oko Černobilja uskoro „biti sigurna za život“.

Disidentski naulnik Andrej Saharov bio je takođe prevaren.

„Na svoju sramotu u početku sam se pretvarao da se ništa strašno nije dogodilo“, rekao je.

Lekari su tvrdili da je došlo do porasta obolelih od raka i leukemije, a deca su se rađala s raznim deformitetima, među kojima i „žabljim nogama“, s kukovima iskrivljenima prema spolja. Ostali su imali probleme sa srcem, a rak štitne žlezde povezivali su sa radioaktivnim jodom.

Međutim, glavešine su i dalje tvrdile da je pravi uzrok tih bolesti „loša hrana i siromaštvo“, i da to sve nikako nije povezano sa Černobiljom.

Lekari su pričali da im manjka lekova za hemoterapiju pa su jednom bolesnom detetu davali pola doze, a drugom drugu polovinu. I tako decu zapravo osudili na smrt. Službenici su i dalje odmahivali glavom i govorili da to nema nikakve veze sa katastrofom. Lokalnim ljudima, porodicama, nije bilo jasno zašto im njihove vođe ne mogu odgovoriti na pitanje zašto im deca umiru od bolesti povezanih sa radijacijom, osim što su im odgovarali „nije to zbog Černobilja“.

Novinarki se posebno jedna porodična priča urezala u sećanje. Oksana je 1. maja 1986. godine sa svojim prijateljima tinejdžerima učestvovala u tradicijolanoj paradi, naređeno im je da izađu na ulice Kijeva. Njenom ocu, pevaču, rečeno je da je njegova „dužnost kao pravog patriote“ da sa svojim muškim horom peva u Černobilju radnicima koji su čistili mesto nesreće. Kaže da ga je tada mnogo više plašio reaktor koji je i dalje goreo, nego nevidljivi ubica kojeg je udisao.

Njeni roditelji ponudili su im votku i kolače i pričali o neobjašnjivoj „bolesti“ njihove ćerke. Oksana je u sobi pored umirala, njeno telo bilo je samo kostur, a ona je tupo gledala u tavan. Bila je kilometrima daleko od nasmejane plavokose devojčice sa fotografije. Nije govorila, i nije reagovala ni na šta, a nije se ni pokretala, osim što je svakih nekoliko minuta sporo trepnula.

Oksana je umrla kao i mnogi drugi. Međutim, kako nisu sačuvani podaci pre nesreće, ništa se nije moglo dokazati. Službeni broj poginulih, kako je i prikazano u seriji, je 31. Ali nepotvrđene procene kažu da taj broj može varirati od 4.000 do 93.000 ljudi.

Novinarka i fotograf nekoliko su se puta vratili u Černobilj. Kad su se vratili na 30. godišnjicu, pre tri godine, intervjuisali su stanovnike Pripjata koji su evakuisani u Slavutič, i pričali prijateljima i rođacima koji su prerano umrli nakon nesreće. Bili su to „anegdotalni dokazi“, kako su ih tada nazivali, o toj velikoj tragediji.

Sada fotograf Džon Dauning umire od terminalnog stadijuma raka pluća.

„Često se pitam ima li Černobilj ikakve veze s tim“, kaže. Međutim, on to nikada neće moći da sazna.

Dok su bili u Moskvi upoznali su jednog naučnika koji je neko vreme proveo u Černobilju.

„Nikada neću zaboraviti. Izvadio je beležnicu iz svog stola i prešao Gajgerovim brojačem po njoj. I instrument je počeo da pišti. Godinama kasnije ona je i dalje bila radioaktivna“, prisetio se Dauning.

Danas, 33 godine kasnije, ruski predsednik Vladimir Putin odbacio je izneseno u seriji i nazvao to američkim dezinformacijama. Najavio je da će Rusija napraviti svoju verziju, s krivcima CIA-om.

Ono što je sada ostalo nakon tog trovanja možemo prikazati ukratko:

– Černobilj je trebalo da bude najveća nuklearna elektrana na svetu, s 12 reaktora

– Godinama pre katastrofe izveštaj KGB-a pokazao je da postoje nedostaci u reaktoru RBMK.

– Radioaktivni elementi u području eksplozije mogu biti aktivni od 30 do 24.000 godine, i pretnja su okolini vekovima

– 600.000 ljudi, zvani „likvidatori“, učestvovalo je su u čišćenju.  Neki su morali s krova da bacaju radioaktivni grafit, radeći samo 90 sekundi

– Oko 350.000 ljudi iz više od 200 sela je evakuirano

– Poslednji je reaktor ugašen 2000. godine.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike