Preti još opasniji scenario od velikog raskola u pravoslavlju

Potez Carigradske patrijaršije predstavlja više od raskola. Njeno priznanje autokefalnosti Ukrajinske pravoslavne crkve Kijevske patrijaršije, oduzimajući Moskovskoj patrijaršiji jurisdikciju nad njom, znači uključivanje Carigrada u građanski rat u Ukrajini.

Dileme više nema. Ono što je najavila Carigradska patrijaršija njen Sinod je ozvaničio i započeo proces priznavanja autokefalnosti Ukrajinske pravoslavne crkve.

Da bi to mogli da isposluju morali su da ukinu odluku iz 1686. godine, prema kojoj je Kijevska mitropolija tada data na upravljanje Moskovskoj patrijaršiji. Zvaničan stav Ruske pravoslavne crkve biće poznat po zasedanju njenog Sinoda u Minsku 15. oktobra, mada je patrijarh Kiril već ocenio da ta odluka znači legalizaciju raskola.

Ne čudi da je prvi komentar na odluku iz Carigrada odmah stigao od predsednika Ukrajine Petra Porošenka, mada bi kao predsednik države u kojoj je crkva od nje odvojena, trebalo da bude makar uzdržan. Ali u tu odluku je, uostalom, dosta uložio. Nezvanično se pominje puno toga, a zvanično, sedam sati razgovora koji je 9. aprila vodio sa članovima Sinoda Carigradske patrijaršije u Istanbulu, kojima je desetak dana kasnije i zvanično uputio molbu za izdavanje autokefalnosti.

Komentarišući ovakav razvoj situacije, sagovornici Sputnjika ocenjuju da je odluka Carigradske patrijaršije više od raskola, jer će ostaviti posledice ne samo po situaciju u Ukrajini, u čiji se građanski rat tom odlukom praktično uključila, već i po celo pravoslavlje.

Pravoslavni publicista Vladimir Dimitrijević, i Zoran Čvorović, koji na Pravnom fakultetu u Kragujevcu predaje Pravnu istoriju i u okviru nje crkveno pravo, slažu se da nije reč o običnom raskolu, već o odluci koja će dodatno raspiriti građanski rat u Ukrajini.

Obojica dele i stav da se carigradski patrijarh ponašao kao ucenjen čovek, jer je i Carigradskoj patrijaršiji jasno da je ovde reč o nekanonskom priznanju raskolnika, da je to, kao majka crkva, mogla da uradi samo Moskovska patrijaršija, u čija se unutrašnja pitanja i kanonsku teritoriju Carigradska direktno mešala, mimo kanona.

I za Dimitrijevića i za Čvorovića nema dileme otkud tolika žurba u odluci Carigradske patrijaršije i od koga je ucenjena.

„Radi se o SAD i NATO-u. Na to je davno upozoravala istoričarka Natalija Naročnjicka ukazujući da je Carigradska patrijaršija od završetka Drugog svetskog rata postala ispostava zapadnih centara moći. I to vidimo u ovom trenutku“, kaže Čvorović, a Dimitrijević dodaje da se to moglo očekivati jer je od 1945. Carigrad potpuno u vlasti Amerike i njenih interesa.

„Patrijarh Maksim, koji je bio blizak ruskoj crkvi, bio je na carigradskom prestolu posle Drugog svetskog rata, a smenjen je sa tog mesta navodno zbog bolesti iako je posle dugo poživeo. Na njegovo mesto postavljen je Atinagora, koji je odmah počeo da razvija odnose sa Vatikanom, a direktno ga je poslao američki predsednik Hari Truman da u okviru Hladnog rata spreči bilo kakav kontakt Carigrada sa Moskvom“, ukazao je Dimitrijević.

On smatra da će odluka carigradske patrijaršije imati velike posledice u Ukrajini. Raskolnici koje priznaje Carigrad odmah će krenuti da otimaju svetinje Ukrajinske pravoslavne crkve koja pripada Moskovskoj patrijaršiji. Biće izvršen strašan udar na Kijevsko-pečersku lavru i druge svetinje i uz pomoć državne prinude to će biti ogroman progon pravoslavnih vernika kakav nismo imali od doba boljševičke revolucije, predviđa Dimitrijević.

I Čvorović kaže da će ovakva odluka raspiriti unutrašnji građanski rat i podstaći unijatske strukture u Kijevu da krenu sa javnim otimanjem imovine, sa progonima klirika i vernika Moskovske patrijaršije. Ogromna je odgovornost Carigradske patrijaršije. Ona se, zapravo, kao pomesna crkva uključuje u  unutrašnji građanski rat jer će davanje autokefalnosti još više raspiriti mržnju prema Rusiji, Rusima u Ukrajini i prema zvaničnoj hijerarhiji Ukrajinske pravoslavne crkve u okviru Moskovske patrijaršije, ističe docent na kragujevačkom Pravnom fakultetu.

Dimitrijević ocenjuje da je reč o jednom od najtragičnijih događaja 21. veka koji će imati velike posledice i po jedinstvo pravoslavlja. To što je Carigrad preuzeo da bude neka vrsta papskog sedišta pravoslavnog sveta može, kako ukazuje, samo da znači da će se i na drugim mestima takođe uplesti u vrlo složene odnose među pomesnim pravoslavnim crkvama.

Posledice će, smatraju sagovornici Sputnjika, najverovatnije osetiti i Srbi, odnosno Srpska pravoslavna crkva.

Ukrajinski presedan poslužiće Carigradskoj patrijaršiji da na isti način reši i pitanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve i njenog odvajanja od SPC. To će, kako kaže Čvorović, biti poslednje identitetsko pitanje koje će biti rešeno u Makedoniji posle primene Prespanskog dogovora o novom imenu države, što se Zapad uporno trudi da implementira mimo volje naroda iskazane na referendumu.

A po mišljenju šefa Centra za izučavanje religija u okviru Instituta Evrope pri Ruskoj akademiji nauka Romana Lunkina, odluka Carigradske patrijaršije faktički znači „aneksiju teritorije Ruske pravoslavne crkve“.

Carigradski patrijarh Vartolomej izvršio je reviziju istorijskih odluka, odnosno veoma važnog dokumenta koji datira još iz 1686. godine. Ovom odlukom je Kijevska mitropolija bila predata Moskovskom patrijarhatu na upravu. Sada su Vartolomej i oni episkopi koji su zasedali u Istanbulu, odlučili da svi ukrajinski pravoslavci ulaze pod jurisdikciju Konstantinopoljskog patrijarhata. Na crkvenom jeziku to znači da se sada Ukrajina potčinjava Vartolomeju. To i jeste  namera Konstantinopoljske patrijaršije na čemu već dugo radi, ukazao je Lunkin.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike