The Rolling Stones: Shine A Light
Žanr: dokumentarac
Trajanje: 122 min.
| Glavne uloge: |
Mik Džeger (Mick Jagger), Kit Ričards (Keith Richards), Čarli Vots (Charlie Watts), Roni Vud (Ronnie Wood), Kristina Agilera (Christina Aguilera), Badi Gaj (Buddy Guy), Džek Vajt (Jack White) |
| Režija: | Martin Skorseze (Martin Scorsese) |
SINOPSIS
Dokumentarni film oskarovca Martina Skorsezea posvećen grupi "The Rolling Stones" premijerno je prikazan u Berlinu, na otvaranju 58. berlinskog filmskog festivala. Film "Shine A Light", naslovljen prema numeri s albuma "Exile on Main St." iz 1972. godine, sniman je u toku dve večeri, 29. oktobra i 1. novembra 2006. godine, u teatru "Beacon" u Njujorku.
Sa 16 kamera na 35 mm zabeleženo je preko pola miliona metara filmske trake. U filmu se pojavljuju i specijalni gosti – Džek Vajt iz grupe "White Stripes", Kristina Agilera i drugi, a korišćen je redak arhivski materijal, kao i intervjui s članovima grupe.
Ovo je, inače, drugo Skorsezeovo delo posvećeno legendarnim muzičarima. "No Direction Home", koji je snimio 2005. godine, posvećen je Bobu Dilanu.
O FILMU
U glavnim ulogama su Mik Džeger, Kit Ričards, Čarli Vots i Roni Vud. Reditelj filma je Martin Skorseze. Producenti su Viktorija Perman, Majkl Kol, Zejn Vajner i Stiv Bing. Izvršni producenti su Mik Džeger, Kit Ričards, Čarli Vots i Roni Vud. Koproducent je Džejn Rouz. Direktor fotografije je Robert Ričardson. Film je montirao Dejvid Tedeski. Koncertnu scenografiju dizajnirao je Mark Fišer.
Film beleži neverovatan živi nastup po mnogima najvećeg svetskog rokenrol benda, a snimili su ga eminentni američki reditelj i izuzetna ekipa vodećih direktora fotografije. Film je nastao u jedinstvenom trenutku, kada su se sve te kreativne snage poklopile u Njujorku i bile u mogućnosti da na filmskoj traci zabeleže sjajan nastup.
Ideja za film potekla je od vođe benda, Mika Džegera. U početku je ideja bila da se snimi film o turneji. Džegerov originalni koncept bio je da se snimi njihov najveći koncert svih vremena. "U početku, mislio sam da ćemo snimati nekakav film o ovoj turneji", kaže Džeger. "I pošto smo radili taj veliki koncert u Rio de Žaneiru, na plaži, mislio sam da će biti drugačiji od običnog koncerta. To je trebalo da bude veliki događaj, milion ljudi na plaži, ogromna publika. Trebalo je da tu bude puno materijala za snimanje."
Kada je ovaj kolosalni poduhvat počeo, logičan sledeći korak bio je da se pronađe reditelj koji bi mogao da odgovori zadatku. Za Džegera odgovor je bio očigledan. "Počeli smo da razmišljamo, ako ćemo ovo da radimo, mogli bismo i da angažujemo zaista vrhunskog reditelja. Dobro je početi od vrha", kaže Džeger uz osmeh. "Martin Skorseze je možda najtalentovaniji američki filmski reditelj, a The Rolling Stones su dobar rok bend, i kombinacija bi možda mogla da proizvede nekoliko zanimljivih sati."
Kit Ričards je takođe veliki ljubitelj Skorsezea i kaže da je pažljivo "prostudirao" svaki njegov film. Iz nekih od njih znam veliki deo dijaloga", kaže on. "Sve što sam čuo bilo je da bi Marti mogao da snima Stonse i rekao sam: ‘To!’ Kada se pruža prilika da Stonse snima majstor, ko bi mogao da odbije?" A šta je Martin Skorseze odgovorio na ponudu? "Mislim da je samo rekao: ‘Apsolutno’", kaže Permanova. "Prvo me je pozvao njegov menadžer i rekao: ‘Sjajno, voleli bismo to da radimo’. A onda smo krenuli sa sastancima, puno diskusija i, s obzirom na to da je u pitanju bila velika svetska turneja, počela je priča o logistici – koji bi grad to trebalo da bude, da li da snimamo najveći koncert, taj u Riju… Bilo je vrlo komplikovano okupiti sve te ljude na istom mestu i u isto vreme."
Džejn Rouz, Ričardsov menadžer već 25 godina i koproducent filma, kaže: "Kada smo saznali da je Marti zainteresovan za snimanje filma, on se sastao s Kitom i započeli su dug razgovor o istoriji filma. Kit je imao toliko poštovanja prema njemu". Usledili su sastanci u vezi s detaljima snimanja. "Imali smo jedan nevervatan sastanak u mojoj hotelskoj sobi", kaže Džeger. "Bila je oluja, vetar je duvao, jedan prozor nije mogao da se zatvori, zavese su vijorile, a lusteri su se klatili – a svi mi smo se smejali zbog toga. Razgovarali smo o snimanju u 3D tehnici, o IMAX tehnologiji. Svi smo bili vrlo uzbuđeni." Džeger je pozvao reditelja da pogleda Stonse na turneji, i on je to uradio. Međutim, ideja o snimanju velikog koncertnog filma počela je da nameće drugačiji pristup. "Svaki put kada sam gledao njihov nastup, postajao sam sve više opsednut time da to zabeležim na filmu", kaže Skorseze. "Jesmo razgovarali o snimanju zvaničnog filma o turneji, ali u jednom trenutku sam pomislio da bi meni kao filmskom autoru više prijalo nešto intimnije i da bi to bolje ostvarilo vezu između benda i publike".
Pored toga, dodaje Skorseze, koncert Stonsa je već toliki spektakl, da je pomislio da bi snimak iz nekog manjeg prostora dao drugačiji pogled na legendarni bend. "Oni su ovolicni na ekranu, već imaju 50 kamera — šta ja tome mogu da dodam?", kaže reditelj. "Onda sam pomislio: šta ako bih ih ubedio da sviraju na manjoj sceni, u Bikon teatru u Njujorku, s najboljim snimateljima na svetu?" I ubedio ih je. Iako je Džegeru bilo malo teže da odustane od svoje prvobitne grandiozne ideje, bilo je još teže protivrečiti rediteljevom planu. Veću brigu izazivala je kod Ričardsa mogućnost da snimateljska ekipa smeta bendu tokom nastupa u manjem i intimnijem mestu. "Pitao sam Skorsezea: ‘Misliš li da možeš da snimiš film, a da mi – koliko god je to moguće – ne budemo svesni da se snima?’ To bi bila idealna situacija. U suprotnom, snimaš film, a ne koncert. I ne bi postojala spontanost ako bi svi bili svesni da ih snima Martin Skorseze."
Za Skorsezea je Bikon bio savršeno mesto – dovoljno veliko da bude dovoljno mesta za kamere, rasvetu i šine, a dovoljno malo da izbliza zabeleži hemiju Stonsa. Skorseze je zabeležio elektricitet nastupa uz pomoć više od 18 kamera koje su hvatale svaki detalj onoga što se dešavalo. Tim kamerama su upravljali neki od najvećih direktora fotografije u filmskom biznisu, uključujući Alberta Mejlsa, koji je radio sa Stonsima na filmu "Gimme Shelter", i dvostrukog oskarovca Džona Tola, a sve pod nadzorom Skorsezeovog direktora fotografije, Roberta Ričardsona, koji je dobio dva Oskara (jednog za Skorsezeovog "Avijatičara", a drugog za film "DžFK" Olivera Stouna) i bio nominovan još tri puta. Sve je funkcionisalo, i Džeger ističe važnost Skorsezeove odanosti svojoj viziji u održavanju stroge kontrole elemenata na vrlo malom prostoru.
Prema rečima Permanove, Džeger je bio ravan Skorsezeu u pažnji koju je posvetio listi pesama za nastup. "Mislim da je Miku bilo stalo da to bude zaista posebno, jer je to bio Martin Skorseze i jer je to bio Bikon. Hteo je da lista pesama bude savršena, ne uobičajena standardna. Zato je uložio mnogo planiranja i sve je došlo na svoje mesto bukvalno veče pred nastup", kaže ona. "Svi smo bili kao na iglama". Nervoza oko liste zabeležena je u filmu gotovo kao prolog koncerta, sa Skorsezeom koji zapitkuje koja je lista pesama, naročito uvodna pesma. Na ekranu, Džeger odgovara: ‘Bićemo gotovi, Marti, to veče, sat vremena pre nastupa.’
O REŽISERU
Martin Skorseze (reditelj)
Rođen je 1942. u Njujorku. Odrastao je u italijanskom kraju, koji je kasnije bio inspiracija za nekoliko njegovih filmova. Diplomirao je filmsku komunikaciju u filmskoj školi Univerziteta Njujork. Tokom tog perioda snimio je više nagrađivanih kratkih filmova, kao što je "Veliko brijanje".
Godine 1968. Skorseze je režirao svoj prvi dugometražni film pod naslovom "Ko to kuca na moja vrata?" Bio je pomoćnik reditelja i montažer na dokumentarcu "Vudstok" 1970. i zaradio pohvale publike i kritike za svoj film "Ulice nasilja" 1973. Svoj prvi dokumentarac, "Italoamerikanac", režirao je 1974. Godine 1976. njegov "Taksista" nagrađen je Zlatnom palmom u Kanu. Usledili su "Njujork, Njujork" 1977, "Poslednji valcer" 1978. i "Razjareni bik" 1980, koji je imao osam nominacija za Oskara, uključujući i one za najbolji film i najbolju režiju.
Nakon toga je režirao filmove "Boja novca", "Poslednje Hristovo iskušenje", "Dobri momci", "Rt straha", "Kazino", "Kundun" i "Doba nevinosti", između ostalog. Godine 1996. završio je četvorosatni dokumentarac "Lično putovanje sa Martinom Skorsezeom kroz američke filmove", čiji je koreditelj bio Majkl Henri Vilson.
Godine 2001. završio je film "Moj put po Italiji", epski dokumentarac koji s ljubavlju prikazuje njegovu ljubav prema italijanskom filmu. Njegov dugo željeni projekat "Bande Njujorka" pojavio se 2002. zaradivši brojne nagrade, uključujući i onu za najbolju režiju. Sedmodelni dokumentarni serijal "Martin Skorseze predstavlja: bluz" emitovan je 2003.
"Avijatičar" se pojavio 2004. i zaradio pet Oskara, uz Zlatni globus i nagradu BAFTA za najbolji film. "No Direction Home: Bob Dylan" emitovan je 2005. na PBS-u i izdat na DVD-u.
Njegov najskoriji filma, "Dvostruka igra", krenuo je u bioskope krajem 2006. i zaradio brojne nagrade, uz Oskare za najbolji film i najbolju režiju. Naredni njegov film biće triler "Shutter Island".
O GLUMCIMA
The Rolling Stones
Teško je preterati u proceni važnosti ovog benda u istoriji rokenrola. Grupa osnovana u Londonu 1962. usvojila je toliko muzike koja je postojala pre nje i izvršila jak uticaj na toliko toga što je došlo posle nje. Retko koji muzičar uspeva u tome, a Stonsi među njima zauzimaju posebno mesto. Svaki album koji je grupa objavila do ranih sedamdesetih ključan je ne samo za razumevanje muzike tog doba već i za razumevanje samog doba. Svojim jakim interesovanjem za bluz i R&B Stonsi su povezali mladu američku publiku s muzikom koja je bila nepoznata velikoj većini belih Amerikanaca. Iako Stonsi nisu bili preterano politični u svojim ranim godinama, njihova opsesija crnom muzikom – od Roberta Džonsona i Madija Votersa do Čaka Berija, Marvina Geja i Dona Konveja – imala je nešto što ih je povezalo s ciljevima pokreta za građanska prava. Da Stonsi nisu snimili nijedan album posle 1965, i dalje bi bili legende.
Uskoro su Stonsi – pevač Mik Džeger, gitaristi Kit Ričards i Brajan Džouns, basista Bil Vajman i bubnjar Čarli Vots, u to vreme – postali sinonim buntovnog stava tog doba. Pesme poput "(I Can’t Get No) Satisfaction", "Street Fighting Man", "Sympathy for the Devil" i "Gimme Shelter" prikazivale su nasilje, frustraciju i haos tog doba. Za njih šezdesete nisu bile vreme mira i ljubavi; bend je smatrao da su psihodelija i naivni optimizam zbunjujući i neozbiljni.
Stonsi su oduvek bili žestoki pragmatičari. Iz tih razloga, kako su šezdesete curile u sedamdesete, započeli su kreativni niz kojem gotovo nema ravnog u popularnoj muzici. "Beggars Banquet" (1968), "Let It Bleed" (1969), "Sticky Fingers" (1971) i "Exile on Main Street" (1972) rutinski se pojavljuju na listama najboljih albuma svih vremena, i to zasluženo. Ove ploče rasturaju kao što se sama kultura tada rasturala. Dok su Stonsi radili na albumu "Let It Bleed", Brajan Džouns je umro, a zamenio ga je Mik Tejlor, gitarista čiji su lirizam i melodičnost parirali Ričardsovom upornom i neumornom ritmu, dodajući zvuku benda elemenat koji ranije nije postojao i koji je otvorio put ka plodnim novim muzičkim pravcima.
Album "Some Girls" iz 1978. odgovorio je na izazov panka ("When the Whip Comes Down") – čiju su energiju i stav Stonsi definisali deceniju ranije – ali je i zanjihao u disko ritmu ("Miss You"). Ovaj album je jedan od najboljih u toj deceniji. U međuvremenu, gitarista Roni Vud zamenio je Mika Tejlora 1975, dodajući još jedan ključni element verziji Stonsa koja će trajati naredne tri decenije – i još traje.
"Tattoo You" (1981) dodao je repertoaru benda klasike poput "Start Me Up" i "Waiting on a Friend". Verovatno najpotcenjeniji album u njihovoj karijeri, "Dirty Work", predstavlja bend u najsirovijem i najritmičnijem izdanju, reflektujući previranja u bendu u vreme kada je sniman. Izdavanjem albuma "Steel Wheels" 1989. Stonsi su ponovo krenuli na turneju prvi put u sedam godina i započeli najnoviju fazu svoje bogate karijere. Tokom ovog perioda snimili su nekoliko snažnih novih albuma – "Voodoo Lounge!" (1994), "Bridges to Babylon" (1997) – uz sjajan živi album "Stripped" (1995) i zabavnu kolekciju hitova "Forty Licks" (2002). Sada "A Bigger Bang" (2005), prvi album s novim materijalom u 21. veku, nastavlja da pripoveda priču o Stonsima.
Još je značajnije što su tokom ovog perioda postavili standarde za žive nastupe. Kada su na turneji 1969. predstavljani kao "najveći rokenrol bend na svetu", Stonsi su to branili svojim živim nastupima. U to vreme je bilo u modi da se muzičari povlače s turneja – to su uradili Bob Dilan i Bitlsi. Ali Stonsi su hteli da dokažu da pisanje briljantnih pesama i snimanje moćnih albuma ne mora da znači da ste prezaposleni da biste izašli pred obožavaoce i uzdrmali ih dok im kosti ne zazveče. Živim nastupima bend je zaslužio svoju reputaciju u najranijim godinama i taj plamen je ponovo zapaljen.
Zapaljen je 20 godina kasnije i još uvek gori. Od 1989. Stonsi su išli na turneje svakih nekoliko godina uz fantastičan odziv. Basista Deril Džouns, koji je ranije svirao s Majlsom Dejvisom, pridružio se bendu 1994. zamenivši Bila Vajmana, i ono što je izgledalo kao korak nazad pretvorilo se u osvežavajući priliv nove energije. Sve govori u prilog demonstriranja večite posvećenosti ideji da su živi nastupi ono što bend istinski održava živim.
Oficijelni sajt
Premijera: Sinemanija 2008. godine
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.