„Loše vaspitanje“ – komentar reditelja

Morao sam da snimim „Loše vaspitanje“. Imao sam potrebu da određena osećanja izbacim iz sistema pre no što mi to postane opsesija. Prerađivao sam scenario ponovo i ponovo više od deset godina i moglo je da traje još toliko. Razlog za to je bezbroj kombinacija koje se u ovoj priči mogu napraviti.

Priča „Lošeg vaspitanja“ bila je završena tek onda kada je film bio snimljen, montiran i izmiksovan. „Loše vaspitanje“ je veoma intiman film, ali ne potpuno autobiografski. Hoću da kažem da nisam evocirao svoje uspomene iz škole niti sve ono što sam živeo i učio tokom ranog perioda svog života. Naravno, moje uspomene bile su važne kada sam pisao scenario. U krajnjoj liniji, ja sam živeo i oblikovao se u periodima u kojima se priča odvija.

„Loše vaspitanje“ nije poravnavanje računa sa sveštenicima koji su me „loše vaspitavali“ niti sa sveštenstvom uopšte. Da mi je bila potrebna takva osveta, ne bih čekao 40 godina da je ostvarim. Crkva me ne interesuje, čak ni kao neprijatelj. Ovo nije ni film koji baca svetlo na moj život u Madridu početkom osamdesetih, iako se veći deo priče odvija upravo u tom gradu u to vreme. Interesovao me je istorijski momenat, eksplozija slobode koju je Španija okusila nasuprot opskurnim događajima i represiji šezdesetih godina. Rane osamdesete bile su idealne za formiranje ličnosti protagonista u filmu, sada odraslih ljudi. Oni su imali priliku da budu gospodari svojih sudbina, tela i želja.

Ovaj film nije komedija, iako ima humora, niti je dečji mjuzikl, iako ima dece koja pevaju. To je „film noar“, ili bih barem ja voleo da o njemu mislim na taj način. Crne su odore sveštenika, crne su noći u spavaonici učenika, crne su sudbine likova i „noar“ je žanr kome pripada priča u filmu „Loše vaspitanje“. Film noar (kao gotovo svi uzvišeni žanrovi) lako se prilagođava mešanju sa drugim žanrovima ukoliko priča ima dah fatalnosti, bez čega bi crno bilo sivo.

„Noar“ žanr dobro se kombinuje sa melodramom u svom najčvršćem obliku, sa najbeznadežnijim romanticizmom, socijalnom kritikom ili terorom bez čudovišta, što je zapravo vrsta koja dolazi pravo iz ljudskog srca, ili melanholijom nasilja, kom bi se žanru mogla pripisati ova karakteristika.

On se dobro kombinuje čak i sa vesternom, što je najveći doprinos reditelja Klinta Istvuda. U „crnom“ filmu nema policajaca i pištolja, čak ni fizičkog nasilja, ali tu mora biti laži i fatalnosti, kvaliteta koji se obično ovaploćuju u liku žene. „Fam fatal“ (ona nije nepobediva u žanru, ali je jedna od velikih ikona) jeste žena svesna svoje moći osvajanja, hipersenzitivna, tako da se ne može lako uznemiriti, ona koja je izgubila sve svoje skrupule i nema interesovanja da ih povrati. Za nju seks nije izvor zadovoljstva već izvor bola za sve druge.

U „Lošem vaspitanju“ fam fatal je „enfant teribl“ – lik koji igra Gael Garsija Bernal i koji strogo prati primere Barbare Stenvik i mnogih drugih prokletstava u obliku žene.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.