U trendu

Kako preboleti neizmernu TUGU?

Izbegavanje tuge i stvarnosti ne donosi ništa dobro. Potrebno je suočiti se sa stvarnošću i prebroditi nedaće, a zatim nastaviti sa životom.

Kim Ričardson iz svoje prakse iznosi primer kako se treba, odn. ne treba, nositi sa gubitkom voljene osobe ili posledicama porodične tragedije.

Ponekad se susrećemo sa ličnim problemima koji izgledaju previše veliki da bismo se nosili sa njima i previše zastrašujući za nas.

Možemo neki događaj uporediti sa cunamijem koji odjednom dođe i napravi pustoš. Šta treba raditi u takvim prilikama i da li se može pobeći?

Događaj

Čovek kog navodimo kao primer imao je porodičnu trageduiju pre trideset godina kada je imao samo devet godina.

Dečak je bio u hodniku kada je čuo vapaje svog oca. Utrčao je u sobu i video oca kako kleči i panično se bori za vazduh. Majka je bila u paničnom strahu, očajnički pokušavajući da shvati kako da zaustavi ono što se dešava. Dečak je telefonom pozvao hitnu pomoć. Njegov trogodišnji brat stajao je na vratima držeći svoju igračku i gledajući bespomoćno. Uskoro su se čule sirene hitne pomoći i medicinsko osoblje je „napunilo kuću“. Panika njegove majke zamenjena je šokom, sedela je za kuhinjskim stolom sa suzama dok je ekipa hitne pomoći, pokušavala, uzaludno, da spase njegovog oca. Njegov otac je umro na spratu u spavaćoj sobi.

Instinkt odbijanja

Instinkt odbijanja bola preuzeo je dečaka i „držao“ ga godinama.

Kada su mu prijatelji došli sledećeg dana, držao se gordo, držao je glavu visoko, odlučan da im pokaže da može da izdrži, da je dobro.

Sećao se kako je bilo dobro reći: „Dobro sam“, kao da su reči bile istinite. A reči „dobro sam“ nisu samo zadržale zastrašujuća osećanja „provalije“ već su mu dale prividan osećaj kontrole, način akcije, način povratka u život.

Što je više negirao svoj bol, to su ga više hvalili odrasli oko njega: „Oh, pogledajte koliko je jak!“ U takvim osećanjima, detetu u ekstremnom bolu, hvale i prihvatanja zaista su moćni i zarazni „štit“ i osećaj „snage“.

Tako je stalno govorio i sebi i drugima: „Dobro sam“. Rekao je to mnogo puta da je čak i sam prevrovao u to. Verovao je da je stvarno dobro, dugi niz godina.

Posledice

A kada se takve stvari „trpaju pod tepih“, postaju stvarno opasne. Jer bol ne „odlazi“ i ne važi pravilo „vreme leči sve“.

Vreme je donosilo nova iskustva – dobra i loša – koja prikrivaju bol, otežavajući jasno prepoznavanje bola, i tako je onda teže za lečenje.

Dakle, 30 godina nakon što je njegov otac umro, dečak koji je u međuvremenu postao čovek, shvatio je da uprkos proteklom vremenu „bol nije rešen“. Shvatio je da se tokom proteklih godina destruktivno ponašao: imao je disfunkcionalne veze, donosio užasne odluke, venčao se pa razveo, imao nedostatak samopoštovanja, bilo ga je sramota svojih postupaka, zloupotrebljavao je veze, nije imao poverenje ni u koga.

Posle svega toga, nije znao kako sve to da objasni – nije mogao da nađe koren bola u svom životu, jer ga je dobro prikrivao.

Svojim stavom „u redu sam“ – tokom trideset godina pokopao je bol devetogodišnjeg deteta. Njegov bol je pokušavao da izađe iz njega, da se čuje, da ozdravi, ali nije „izlazio 30 godina“.

Konačno

Posle višegodišnjeg „bežanja“ i puno nemilosti, dečak-čovek našao je svoj put do noći gde je bol započeo, „nazad u cunami“. Ovog puta, nije bežao, suočio se sa stvarnošću. Bolelo je – još uvek boli – ali sada, kada boli, prihvatio je bol i bol će prestati.

Prenosimo njegove reči kao poruku i kao savet da se sa problemom treba suočiti, za sve u sličnim situacijama:

„Kada osetim, idem prema osećaju, a ne od njega. Oslanjam se na bilo koju misao koja je izazvala bol, radoznao gde će me odvesti i šta ću naći. Ponekad me pamćenje dovodi do takvog dubokog bola i tuge da, kako moje suze padaju, ne mogu da vidim da će se ikada zaustaviti. Osećam se kao da ću se zaglaviti u tom, kao da ću se udaviti. Plačem dok ne završim da plačem – bilo da je samo nekoliko minuta ili da će ceo dan biti „sa plakanjem“. Svaki put suze su tekle, ali su se posle nekog vremena zaustavile. Mnogo suza možda ne izgleda dobro, ali uvek će biti suza, i to je normalno da se preboli. Ali sada se ne bojim reći „nisam dobro“ – jer znam, posle svih teškoća, na kraju ću biti dobro.“

Napišite komentar