Kako steći prijatelja

Svako želi da ga ljudi vole, je li tako? Čak je i Kaligula trošio šakom i kapom za klanje ljudi po areni samo da bi udovoljio rulji i da bi ga ona volela. O tome „kako steći prijatelje“ pisano je na tone, ali sve to meni nije mnogo pomoglo. Prijatan sam kao francuski diplomata, zračim taktom, tih sam, skroman – i ništa. Promašen čovek. A nije da sam brzo odustao.

Svojevremeno, kada bi me ljudi pitali kako mi je, široko bih se nasmešio i rekao da mi je odlično, super, imam dovoljno love, sa devojkom mi nikad nije bolje išlo, a na pomolu je i stan u koji bih uskoro mogao da se uselim. I tako, umesto da me vole, ljudi bi samo huknuli i procedili: „Ma zamisli!“, ili bi se vadili kako im se žuri, ili bi mi rekli kako moraju nekud hitno da krenu.

S vremenom su počeli da se prave kao da me ne primećuju. Držali su se dalje od mene. Spopao me je očaj. Više me niko nije pitao kako mi je. Škartirali su me. Došlo je dotle da sam sam sebe ponekad pitao: „Kako si, čoveče?“, samo da bih osetio da je nekoga briga za mene. Više mi nikakav uspeh nije prijao, jer nisam imao kome da pričam o njemu. Bilo mi je tužno kao SPS-u u opoziciji, eto koliko. A onda sam vratima priklještio nožni palac.

Ulazio sam u prijateljev stan i onako muški udario nogom o ulazna vrata, pretvorivši palac u pulsirajuću modricu. Prijatelj koji je među prvima prestao da me pita za zdravlje odmah je pritrčao i pitao kako mi je. Aha, rekao sam sebi, tako je to, znači. Nekoliko dana kasnije, sretnem ga ponovo i on me pita kako mi je palac, a ja mu kažem da palac nije ništa u poređenju sa bolom koji osećam u plućima. Od tada je zvao svakog drugog dana da pita kako sam.

Malo-pomalo ljudi su ponovo počeli da obraćaju pažnju na mene. No ja više nisam ni čekao da me pitaju, smesta bih im rekao: „Kakve paklene muke! Bubrezi me ubijaju, sutra moram na rendgen.“ Svakim danom – sve više prijatelja. Na kraju sam počeo da dodajem: „Skroz sam propao. Da li bi mogao da mi pozajmiš neki novac?“ Ljudi su vadili novčanike kao mutavi. Vratila mi se vera u čoveka. Sasvim sam se izveštio u jadikovkama, pa se njihov dijapazon proširio. Pravi koktel čemera. Te bol u leđima, te tvrda stolica, te devojka me ostavila i pobegla u Španiju sa novim momkom. Bio sam popularan kao nikad dotad. No, bilo je predobro da bi potrajalo.

Tog petka – i sada mi pisaći sto drhti pod prstima dok ovo pišem – tog crnog petka odjednom me zaboli donji deo stomaka. Odem lekaru i on objavi: da se vadi slepo crevo. Eto šta znači božja kazna. Javio sam svojima da spreme stolice, jer će prijatelji da navale na gro, međutim, niko se nije pojavio. Niko. Zbog jednog slepog creva izgubio sam sve svoje teško stečene prijatelje. I tek onda, u bolesničkoj postelji, shvatio sam načelo: masa ne voli bolesne i nesretne ljude, ona voli zdrave i srećne koji joj se žale na svoju nesreću. Čudno, a?

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.