Usputna priča

Kod nas se mnogo govori u svakoj prilici. Domaća populacija obožava da razveže jezik bez kraja i početka, pa tako razgovori ponekad podsećaju na začarani krug iz kojeg nema izlaza.

Sve se obično događa napolju, negde pod vedrim nebom, kada čovek zastane ne bi li popričao sa poznanikom. Razgovor glatko kreće u poznatom stilu.

„Da, šta ćeš, ma nemaš više sa kim da razgovaraš, a i zima je, a situacija, a cene, a grip, a moral, a kako su tvoji, i što te nikad nema, i nema razloga da se sekiraš, takav ti je život, i šta li si ti mislio, pa zar me još pitaš, daj, šališ se valjda.“

I tako dalje i tako bliže sve dok ne prorešetate – vi i vaš poznanik – sve što vas izjeda žive i u zemlji i u svetu, od vrha do dna, kada konačno dolazi do pružanja ruke, što vodi kraju razgovora uz obavezno mrmljanje o tome kako se jednom zaista morate naći i pošteno ispričati.

„Pozvaću te ovih dana“, izmoreno se izusti, nikako da se dođe do te magične reči kojom bi se susret okončao.

Ubeđen sam da mi nećete verovati, ali znam za slučaj devojke koja je devet sati stajala na ćošku svoje ulice, pokušavajući da se rastane od svog poznanika.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.