U trendu

Klin se klinom izbija

Ko bi mogao doći na ideju da kompjuterske viruse leči idejom koja je kumovala pronalasku vakcine, ako ne lekar? I zaista, Sajrus Peikari, doktor medicine i tehnološki menadžer u kompaniji VirusMD, kaže: “Znam da zvuči paradoksalno u svetlu onoga što se zna i misli o računarskim mrežama i virusima, ali pisci virusa mogli bi spasti svet”. Peikari je na ovu temu nedavno održao i govor, i to na hakerskom skupu Def Con u Las Vegasu.

Dr Peikari smatra da “nekontrolisan razvoj mrežâ dovodi društvo na ivicu propasti”. U svojoj ideji o rešavanju problema računarskih virusa, on polazi od analogije sa “pravim”, medicinskim virusima, a kao primere navodi epidemije kuge u Evropi ili malih boginja u Americi. Obe epidemije su gotovo uništile ili teško pogodile ove civilizacije, a s odbzirom da se, prema dr Peikariju, računarski virusi se ne razlikuju od drugih virusa, “i naše društvo bi se moglo suočiti sa sudbinom sličnom onoj kakvu su izazvali pomenuti ‘konvencionalni’ virusi”. Imajući sve to u vidu, dr Sajrus zaključuje da su “antivirusni virusi neophodni da unesu stabilnost u globalne mreže i spreče propast civilizacije” i objašnjava: “Nije više dovoljno imunizovati računare. Treba imunizovati ceo Internet”. Prema njegovom mišljenju, sadašnji pokušaji u borbi protiv računarskih virusa nisu dovoljno dobri, navodeći kao argument viruse kao što su I Love You ili Anna Kurnikova, a, sa druge strane, činjenicu da većina korisnika ne ažurira dovoljno često svoj antivirusni softver.

Peikari jedini logičan izlaz iz ovakve situacije vidi u promeni načina distribucije antivirusne zaštite. Svoju ideju u vezi sa tim on naziva “dobri virus”, a obrazlaže je na sledeći način: “Dobri računarski virusi ne samo da su mogući, nego su i neizbežni”, dodajući primere iz sveta medicine – vakcine, koje su, u stvari, oslabljene kulture virusa.

O protivljenju na koje u stručnoj javnosti, gotovo nepodeljeno, nailaze njegove ideje kaže: “Podsetio bih da je slično bilo i sa vakcinama protiv dečje paralize i malih boginja. U početku je vakcina protiv malih boginja bila opasna i nije bila sasvim uspešna, ali kako su se njena upotreba i istraživanja širili i produbljivali, postajala je sve bezbednija i efikasnija”.

Peikari, takođe, misli da bi “antivirusni virus” trebalo da ima otvoren izvorni kôd, da se distribuira širom sveta i da bude u dovoljnoj meri oslabljen. Otvoreni karakter izvornog koda potreban je da bi se lakše nadzirao njegov kvalitet, međunarodni karakter je neophodan kako “pojedine vlade ne bi same stvarale vakcine” koje bi za druge države bile nedostupne ili ih ove, pak, ne bi htele, a oslabljenost je potrebna kako bi se omogućilo da se virus lako širi i deluje, ali ne i da bude destruktivan.

Idealno okruženje za stvaranje ove “računarske vakcine” bi bilo neko međunarodno telo, poput Svetske zdravstvene organizacije.

I pored razrađenosti svoje ideje na spekulativnom nivou, Peikari ipak još uvek nije došao do funkcionalnog modela “dobrog virusa”, ali se nada da bi ga mogao imati već sledeće godine.

Posle Peikarijevog govora na konferenciji, usledila su pitanja i odgovori. Sva pitanja su bila istovetno intonirana i u njima se mogao uočiti opšti, vrlo skeptičan stav publike, pre svega u pogledu pouzdanosti i efikasnosti takvog (anti)virusa, ali i poverenja u to da bi predloženo međunarodno telo moglo posao da odradi brzo i efikasno.

Jedan posetilac je, čak, rekao da bi se Peikarijev predlog mogao uporediti sa neprimetnim unošenjem bombe u avion i njenim detoniranjem koje bi, “doduše” raznelo avion u paramparčad, ali bi verovatno povećalo aerodromsku bezbednost. On je postavio i pitanje opravdanosti i etičke prihvatljivosti čina poput tog, a Peikari je konstatovao da je poređenje dobro (šta ti je demokratija!).

Među publikom je bilo i “ozbiljnih” ljudi iz “prave” industrije, koji su takođe imali štošta da prigovore Peikarijevom konceptu. Tako Sara Gordon, viši istraživač u kompaniji Symantec, koja je pre dolaska u ovu kuću radila na projektu digitalnog odbrambenog sistema u IBM-u, tvrdi da antivirusni virus ne bi bio dovoljno pouzdan niti efikasan da bi bio uspešan: “Postoje mnogi bezbedniji načini da se neutrališu virusi”. Prema njenim rečima, sadašnje antivirusne aplikacije nude automatsko ažuriranje opisa novih virusa i podložnije su boljoj kontroli. Peikarijev model bi, po njoj, “uneo isuviše veliku dozu nestabilnosti u čitav sistem”. Ona, takođe, smatra da analogija sa medicinskim virusima nije sasvim ispravno gledište: “Medicinsku analogiju moguće je primenjivati samo donekle. Cenim to što neko pokušava da primeni multidisciplinarni pristup u rešavanju ovog problema, ali, jednostavno, ova analogija ne važi”. Ljudska bića nisu računari, tako da ono što je uspešno u jednom, ne mora biti od koristi i u drugom modelu. “Činjenica da koristimo reč ‘virus’ ne mora nas nužno navoditi na zaključak da je neophodno da primenimo medicinski pristup. To zasigurno nije model koji ćemo videti u bliskoj budućnosti. Već sada imamo bolja rešenja”, kaže Gordonova.

Peikari je, uprkos iskazanoj sumnjičavosti stručne i šire javnosti prema njegovim idejama, optimista, a protivljenje svojim idejama donekle objašnjava i uhodanim sistemom antivirusnih aplikacija iza kojih stoji čitava mašinerija i armija ljudi koja iz toga crpe profit: “Antivirusne kompanije verovatno će biti protiv ove ideje i moguće je da je nikada neće prihvatiti”.

A da je Peikarijev model, ipak, više od puke mašte i da u njemu možda i ima potencijala za praktičnu primenu, svedoči i jedan primer “iz života”: u maju je Internetom kružio crv čija je namena bila da zakrpi jedna “zadnja vrata”, odnosno bezbednosnu rupu, koju je na nekoliko Linux servera bio otvorio crv pod imenom Lion. On je to uspešno i učinio.

Naša narodna kaže “Klin se klinom izbija”, a koja će strana pobediti ovoga puta, videćemo.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.