Pod prismotrom
Nevladina organizacija Fondacija za privatnost (Privacy Foundation) iz američkog grada Denvera, koja se bori za očuvanje privatnosti, objavila je nedavno studiju u kojoj se navodi da američki poslodavci drže pod nadzorom elektronsku poštu oko 14 miliona radnika koji na poslu koriste Internet i, takođe, prate koje lokacije na web-u ovi posećuju. Broj je frapantan, pošto je u pitanju nešto više od trećine američke kompjuterizovane radne snage.
Poređenja radi, studija navodi da u svetskim razmerama broj zaposlenih “pod prismotrom” dostiže ukupno oko 27 miliona.
Glavni istraživač Fondacije Endrju Šulman smatra da je glavni uzrok tako radikalnog porasta broja zaposlenih koji poslodavci drže “na oku” – relativno niska cene tehnologije potrebne za to.
Mereno količinom prodatog softvera koji se u te svrhe koristi (a to je trenutno jedini proverljiv i naučno relevantan podatak vezan za ovu delikatnu pojavu), broj zaposlenih pod nadzorom se u poslednjih nekoliko godina u SAD povećavao najmanje dvostruko brže od rasta broja zaposlenih koji imaju pristup Internetu. Prodaja ove vrste softvera je, globalno, dostigla vrednost od 140 miliona dolara godišnje, ili oko 5,25 dolara po radniku.
Naravno, pravo je poslodavca da odredi i kontroliše način na koji će se raspolagati resursima njegove kompanije i da zaštiti produktivnost i efikasnost. Ono zbog čega se Privacy Foundation i druge organizacije sa sličnim ciljevima uzrujavaju, jeste pitanje privatnosti zaposlenih koji za svoj posao koriste računar.
Ovakve organizacije su mišljenja da su poslodavci obavezni da makar obaveste svoje radnike da se u njihovoj kompaniji vrši nadzor e-pošte i kretanja po Mreži. Zaposleni, sa druge strane, treba da otkriju da li im poslodavac čita poštu i kojim se softverom, u tu svrhu, služi.
Kao minimum korektnosti, u studiji se iznosi predlog da se posle svakog uključivanja računara na monitoru mora pojaviti poruka u kojoj se zaposlenima na odgovarajući način skreće pažnja da su njihove mrežne aktivnosti pod nadzorom kompanije.
Ipak, postoje mišljenja po kojima obaveštenje, samo po sebi, nije dovoljno. Zaposlenima bi se, navodi se dalje u studiji, morala pružiti i mogućnost da, ukoliko žele, pregledaju dnevnike i izveštaje o nadzoru i, eventualno, dopišu u njih svoje komentare.
Nastojanja poslodavaca da nadzorom radne snage provere efikasnost i način upotrebe kompanijskih resursa je, prema studiji, sasvim legitimno, ali je granicu korektnosti vrlo lako preći, usled čega dolazi do stvaranja atmosfere sumnjičavosti i nepoverenja, što, suprotno namerama poslodavca, takođe može da izazove pad efikasnosti.
Endrju Šen, istraživač u Informacionom centru za elektronsku privatnost (Electronic Privacy Information Center, EPIC), prihvata suštinsku ocenu izrečenu u studiji, koja kaže da “na odluku o nadzoru zaposlenih najpodsticajnije deluje činjenica da je tehnologija za to neophodna sve jeftinija i jednostavnija za korišćenje” i smatra da se ceo problem može srediti jednim jasnim i dobro formulisanim zakonom. Ipak, premda je američki Kongres preduzeo određene korake u tom pravcu, nije se daleko otišlo. Šen misli da na taj proces više utiču poslodavci nego zaposleni: “Zaposleni, u suštini, može malo šta da preduzme. Ispostavlja se da je radnik koji radi 45 časova nedeljno ‘pod prismotrom’ takođe 45 časova nedeljno. I šta on tu može da preduzme? Da dâ otkaz?”.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.