Vasionski čajnik

Evropska svemirska agencija ESA je zainteresovana za ideju da za lansiranje svojih raketa iskoristi princip čajnika. Naučnici su uvereni da će uspeti da razviju mehanizme za slanje astronauta u vasionu pomoću vrele vode.

Do danas su rakete sagorevale hemikalije, kao što su perhlorati i hidrazini. Pritom se one ubrzavaju do brzina od preko 40.000 km/h. Međutim, ova eksplozivna goriva su ekstremno osetljiva i opasna, zbog čega naučnici eksperimentišu sa novim pogonskim gorivima smanjenog rizika, kao što je voda.

U ovu svrhu se na jednom vodenom rezervoaru montira izduvnik. Nova tehnologija koju testiraju eksperti za svemirska putovanja nalik je ekspres-loncu. Pritom naučnici koriste činjenicu da voda pod pritiskom može da se zagreje daleko preko 100 stepeni Celzijusa, a da ne ispari. Za stvaranje neophodne toplote se koristi najobičniji električni grejač. Nakon kontrolisane eksplozije, kojom se uklanja zatvarač na izduvniku, tečnost koja eksplozivno isparava treba poput katapulta horizontalno da ubrza vasionsku letilicu. Time ona već dobija jedan deo ubrzanja, koje joj je neophodno da bi odletela u kosmos.

Opiti pokazuju da su proračuni naučnika tačni. Sa nekoliko stotina kubnih metara vrele vode, vasionski brod bi na jednom horizontalnom katapultu mogao da se ubrza tako jako, da poseduje gotovo polovinu potrebne kinetičke energije za dospevanje u orbitu. Ostatak neophodne energije morali bi da pruže konvencionalni pogonski sistemi.

Na kosmodromu na vodeni pogon bi dnevno moglo da se obavi i nekoliko lansiranja. Vasionski brodovi bi se pomoću vodene pare ubrzavali duž pruge dugačke oko 2 km. Pošto letilice na kraju pruge već raspolažu delom svoje potrebne energije, njihove konvencionalne rakete, koje su nadležne za ostatak puta u svemir, bile bi manje od dosad uobičajenih. Zato bi one, za razliku od trenutne prakse, mogle da budu integrisane u samu letilicu i nakon sletanja ponovo upotrebljene.

Još jedna prednost u odnosu na Spaceshuttle, čije rakete se nakon lansiranja jednostavno odbacuju, je da se voda potrebna za lansiranje može ekološki zagrejati pomoću snage vetra ili sunčeve svetlosti i uskladištiti u podzemnim rezervoarima. Preko specijalnih cevi pod visokim pritiskom bi zatim, neposredno pre poletanja, usledilo pretakanje u pogonske rakete.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.