Život posle smrti

Naučnici koji su istraživali iskustva „bliske smrti“, tvrde da postoje dokazi o postojanju svesti i posle prestanka funkcija mozga. U ispitivanjima su učestvovali i eksperti za neurologiju, a testovi su obuhvatili 63 pacijenta koji su preživeli srčani napad. Intervjui sa ispitanicima su održavani najviše do sedam dana posle njihovih iskustava, i od ukupnog broja, 56 pacijenata nije moglo da se seti ničega iz perioda u kojem su bili klinički mrtvi. Preostalih 7 učesnika ispitivanja su mogli nečega da se sete, ali je samo kod četvorice potvrđeno da su imali iskustva „bliske smrti“ ili posmrtna iskustva. Četvoro „posetioca“ onostranog je svedočilo o vrlo sličnim „putovanjima“ u kojima su glavni elementi bili osećaj mira i zadovoljstva, utisak ubrzanja vremena, povišena osetljivost čula, osećaj bestelesnosti, suočavanje sa blještavom svetlošću, utisak ulaska u neki drugi svet i – suret sa mističnim bićem i boravak u tački koju su ispitanici opisivali kao „mesto sa koga nema povratka“.

Nijedan pacijent nije bio suočen sa manjkom nivoa kiseonika u trenutku takvih iskustava, i ta činjenica je dovela do odbacivanja teorije po kojoj nizak nivo pomenutog gasa izaziva neku vrstu halucinacija. Vođa tima koji se bavio ovom problematikom bio je Dr Sam Parnia iz Kliničkog centra u Sautemptonu, Velika Britanija, i on ističe da nam još uvek nije dostupno znanje o načinu formiranja misli. U svojim razmišljanjima, potkrepljenim rezultatima istraživanja, iznosi hipotezu po kojoj je svest nezavisna od mozga, odnosno njegovih funkcija.

„Kada posmatramo ćelije mozga, uočavamo činjenicu da su te ćelije iste kao i bilo koje druge u našem organizmu. One mogu da produkuju proteine i hemijska jedinjenja, ali nisu sposobne za produkciju subjektivnog fenomena kakva je misao. Mozak u procesu formiranja misli ima istu ulogu kao i televizor koji talase iz etra pretvara u sliku i zvuk“, objašnjava Dr Parnia.

S druge strane, Dr Chris Freeman, psihijatar i psihoterapeut Kraljevske bolnice u Edinburgu, ističe da ne postoje dokazi koji nedvosmisleno ukazuju na to da je mozak prestao sa radom u trenutku iskustava koja su pacijenti imali. „Znamo da je sećanje vrlo varljivo. Često znamo ŠTA se dogodilo, ali ne i KADA se nešto desilo“, podseća on. „Vrlo je verovatno da su se opisana iskustva desila neposredno pre prestanka rada srca ili u periodu oporavka. U svakom slučaju, nemoguće je utvrditi tačan momenat u kome su ispitanici iskusili navedena stanja.“

Ipak, činjenica da različiti ljudi, iz različitih kultura, vremenskih perioda i sa različitih meridijana doživljavaju skoro identična iskustva u trenutku kliničke smrti, ostaje fenomen i tema za razmišljanje.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.