U trendu

Analitično čitanje

Kada čitate za sopstveno zadovoljstvo, potpuno je na vama na koji ćete način čitati – da li ćete o pročitanom razmišljati ili nećete. Razmišljanje je, naravno, uvek bolje, a kada čitate nešto za školu, ono je i neophodno.
Nećemo ovde pričati o nekoj dubinskoj analizi teksta niti jednim kratkim člankom pokušati da od vas napravimo književne kritičare (nemoguć zadatak), ali ćemo dati neke primere na šta mislimo kad kažemo analitično čitanje. U romanima, na primer, često će se ispod samog teksta kriti i nešto drugo, što se od napisanog razlikuje, a da biste to primetili, potrebno vam je takozvano čitanje između redova. Na primer, zamislite scenu u bolnici u kojoj se glavni junak oporavlja nakon povrede zadobijene dok je bežao iz bitke. Doktor koji ga leči ne zna da je on iz bitke pobegao; on samo zna da je njegov pacijent bio u bici i vidi da je rana koju je dobio ozbiljna. Čitate scenu u kojoj doktor hvali hrabrost i snagu svog pacijenta, jer je s takvom ranom izdržao toliko dugo, i površno gledano, to je sve što u toj sceni piše – doktorova pohvala odvažnosti glavnog junaka. Međutim, znajući širi kontekst, to jest šta je do tada bilo, vi možete, ako uključite mozak prilikom čitanja, bez problema shvatiti da to nije scena o pohvali glavnom junaku, već scena o stidu i krivici koje protagonista oseća dok ga doktor hvali za nešto za šta on sam smatra da je bio neoprostiv kukavičluk.
Ako želite, možete u razmišljanju otići i dalje. Razmislite o strahu koji je glavni junak osećao tokom bitke, kako je ta bitka izgledala, pa zatim donesite sopstveni zaključak da li je njegovo bekstvo stvarno bilo kukavičluk, da li je strah koji je osetio dok svuda oko njega ginu ljudi koje zna, panika koja je usledila u opštem haosu, da li je sve to stvarno kukavičluk. Možete razmisliti i o tome šta autor, sudeći po načinu na koji piše o celoj stvari, misli o toj temi. Dobra vest je: tu nema tačnih i pogrešnih odgovora, glavno je razmisliti i biti sposoban da obrazložite sopstveno mišljenje.
I kad se radi o nekoj drugoj vrsti teksta, bilo kojoj, korisno je uključiti mozak, umesto samo pasivno pročitati. U suprotnom, može vam se desiti da slepo poverujete u ono što autor piše, a da autor uopšte nije izneo adekvatne argumente za svoje tvrdnje. U mnogim tekstovima česte su ovakve ili onakve tvrdnje, i treba se čuvati onih uopštenih, na primer: „opšte je poznato da su devojke manje inteligentne od momaka“. Kad god pročitate nešto toliko uopšteno, pogledajte postoji li u tekstu neki dokaz za tu tvrdnju, ili je to nešto što autor potpuno proizvoljno priča. Još jedan čest trik je implikacija, kao „statistike potvrđuju da su devojke manje inteligentne od momaka“. Ako razmišljate o onome što čitate, pogledaćete da li je u tom tekstu navedena pomenuta statistika ili je samo rečeno da postoji.
Aktivno čitanje može biti veoma korisno, jer kroz njega razvijate sopstveni mozak i učite da kritički razmišljate o onome što vam se tvrdi. Tako postaje znatno teže da vas neko ubedi u običnu glupost za koju tom nekom odgovara da u nju verujete, što je tokom života veoma korisno, jer će biti mnogo teže manipulisati vama – a usput ćete biti i u stanju da na času, kada obrađujete lektiru, impresionirate nastavnika time što tako pažljivo čitate i iznosite toliko inteligentne zaključke.