Kako sam zavolela šminku

Ko zna, možda ste i videli ovu devojku na ulicama vašeg grada. Nosi kožnu jaknu oblepljenu sličicama omiljenih bendova. Kosa joj je prilično neuredna, farbana najmanje hiljadu puta, tako da se ni ona sama ne seća više svoje prirodne boje. Reč „fitnes“ joj je totalna nepoznanica, sve što od fizičkih aktivnosti upražnjava jesu – hodanje i divljanje po koncertima. Koža joj je vidno oštećena ožiljcima od akni, stomak blago zaokrugljen. Nosi neki čudan beli puder, stari crni eyeliner koji je prilično razmazan. Miriše (ako uopšte uspete da se dovoljno približite) na dim, pivo, znoj i – miriše na nevolje.

A možda ste videli i ovu stariju devojku. Ukusno je odevena, boja laka na sveže izmanikiranim noktima uklapa se sa bojom laka na nožnim prstima. Ne nosi mnogo šminke, ali izgleda sasvim dobro bez očiglednih naslaga pudera. Ukratko – ona je tip moderne devojke kasnih devedesetih koju možete sresti u svakom većem gradu u svetu.

Šta kažete? U pitanju su sušte suprotnosti. Hm… ne baš.

Ako priđete bliže, možete videti ožiljke od pirsinga, od akni i tetovaže koje vire ispod džempera. A ako joj priđete dovoljno blizu, ispod parfema, osetićete i blagi miris dima i neispavanosti, koja je zaštitni znak ove osobe koja nekada nije volela kako izgleda. A evo i njene priče:

„Obe ove devojke su ustvari jedna, i to – ja. Od 15 do 25 godine, bila sam neumiveni, besni panker. Kada sam imala 14 godina, najednom sam porasla i udebljala se. Imala sam očajnu kožu sa morem bubuljica. Ali, umesto da odem kod dermatologa, prihvatila sam ih kao neku božiju kaznu. Zato sam ih jednostavno stiskala i „cedila“, tačnije radila sam ono na šta kao na opasnost stalno opominju tinejdžerski magazini, koje sam, uzrged rečeno, odbijala sa čitam.

Posle svih tih poduhvata bilo mi je potrebno 10 godina i galoni odgovarajućih preparata da bih shvatila da možda ipak i ne izgledam toliko loše. Pank mi je dozvolio da budem neuredna, a sav svoj bes sam ispoljavala na sceni svirajući bas. Ali, sa polaskom na koledž upoznala sam nešto novo. Upoznala sam neke žene, pisce (uz to i feministkinje) koje su mi predavale. Bila sam zapanjena činjenicom da su neki od mojih ženskih predavača bile osobe koje su dobro građene, ukusno odevene i našminkane i uopšte nisu smatrale da je to kontradiktorno u odnosu na njihov karakter. Lepota je snaga, rekle su mi. Bila sam umorna od toga da se stalno osećam loše u vezi svog izgleda. Rešila sam da postanem „post-punk feminist babe“.

Naučila sam neke stvari o šminci i napokon spredila kosu. Tih dana, za mene je make-up bio tečni puder sa vodenom osnovom za borbu protiv bubuljica, puder na T-zoni i malo maskare i karmina. Pošto me je kozmetičarka naterala da dobro pogledam svoje lice u ogledalu, shvatila sam da moje oči i usne nisu tako očajne.

Moje usne su pune tako da karmini i sjajevi za usne pomažu da se pažnja skrene na taj deo lica. Oči su mi krupne, onaj eyeliner koji sam koristila učinio je da izgledam umorno, umesto njega koristim neutralne senke i crnu maskaru. Opsednuta sam svojim obrvama, napokon imaju oblik finog, blagog luka. Kosa mi je tamnija, šišana do ramena, i redovno koristim balsam.

Ali, i pored svega, još uvek imam tragove pirsinga i jako puno tetovaža. Njih volim. One su moji stari prijatelji.

Danas se čak i pomalo stidim svoje make-up kolekcije. Imam oko sto karmina i sjajeva za usne i najmanje pedeset bočica laka za nokte. Još uvek sa neprijatnošću prelistavam stranice modnih časopisa. Šminka vam je ustvari kao igranje neke igre: možete da promenite ono što jeste kada promenite svoj izgled, ali sve to možete i sprati na kraju dana. A ono što je ispod je lice koje treba i želi da bude pokazano, a ne sakriveno.“

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.