Stendalov sindrom – šta je to?

Da li ste nekada čuli za lepotu tako veliku da vam od nje ne samo zastane dah već se i rasplačete? Jeste li, možda, čak i doživele nešto takvo? Ukoliko niste doživele ništa slično, ukoliko ste praktična osoba koja umetnost smatra lepom, ali joj ne pridaje veliki značaj (to je sasvim u redu, ne možemo svi biti ljubitelji umetnosti), verovatno vam se čini da osoba koja se rasplače pred umetničkim delom mora da je neuravnotežena. Ipak, nije baš tako – bar ne konstantno.

Postoji pojava koja je nazvana Stendalov sindrom; radi se o reakciji na prelepa umetnička dela, reakciji kao što je plakanje pred njima, aritmija, ubrzano disanje, vrtoglavica, privremena mentalna neuravnoteženost… U nekim slučajevima javljaju se i halucinacije. S tom pojavom najčešće se bore italijanski lekari (to jest, oni leče turiste koji pate od ovog sindroma), oni koji žive u gradovima gde postoji veliki broj umetničkih dela poznatih po lepoti širom sveta. Pojava ovog sindroma najčešća je u Firenci, a javlja se nekad i u Veneciji, Rimu i drugim gradovima.

Stendalov sindrom pogađa turiste, nenaviknute na toliku količinu lepote odjednom, i to onda kad obilaze galeriju za galerijom. Takođe, turisti koji bivaju pogođeni ovim sindromom su uglavnom oni koji su došli sami ili su u paru; turističkim grupama ne dešavaju se takve stvari, kao ni Italijanima, koji su naviknuti na svu tu lepotu, pa ih ona ne pogađa na taj način.

Pored toga što su turisti pogođeni ovim sindromom stranci, sami ili u paru, zajedničko im je i to da se radi o senzitivnim osobama, velikim ljubiteljima umetnosti, i da uspostavljaju neku vrstu duhovne veze s objektima umetnosti koje razgledaju. Ono što je još zanimljivo jeste što, bar zasad, Stendalov sindrom nije pogodio nijednog Japanca, iako su i oni česti gosti u kolevci italijanske renesanse – smatra se da je to delom zbog samodiscipline Japanaca, a delom zbog toga što oni veoma užurbano sve razgledaju i snimaju sve što vide, pa tek kod kuće razgledaju snimke i vide gde su zapravo bili i šta su videli. Da li nekog od njih tada pogodi Stendalov sindrom, nema podataka.

Da li vas je ova priča uplašila ili ubedila da se treba kloniti umetničkih dela? Nema razloga za to. Kao jedno, navedeni simptomi su privremeni – oni koji su ih iskusili mogu osetiti njihov eho kada se prisete svog putovanja, ali nema trajnih posledica. Plus, Stendalov sindrom nije baš toliko čest – u gradu u kome se najčešće javlja, Firenci, u bolnicu s ovim sindromom dospe otprilike jedan pacijent mesečno, a veoma veliki broj turista svakodnevno razgleda firentinske galerije i muzeje. Dakle, ako imate priliku da posetite gradove s lepom umetnošću, ne propuštajte šansu – nije verovatno da će vam se išta loše desiti, a sasvim sigurno ćete uživati.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.