Kako je tužilac Pabla Eskobara postao popularan književni lik

Dok u romanu 19. veka kod Balzaka, Stendala, Mopasana i Aleksandra Dime saznajemo sve o životu u Parizu – u koliko sati se bude gradski stražari, koje su cene namirnica na pariskoj pijaci, kada na ulicu izlaze prosjaci, koliko puta biskupi obilaze svoje dijaceze i u koje doba se uveče pale lampe u gradu, u savremenoj književnosti podaci o životu ovog grada u velikoj meri su redukovani. U romanima Francuza Patrika Modijana (1945), Pariz je uvek skrajnut – urbaniteta nema ni na pomolu i sve se kod ovog pisca metafizičke teskobe dešava po nekim tajnovitim mestima.

Foto: Beta

Foto: Beta

Kako jedan grad živi u okviru književnog dela, da li je narativni činilac romana, na koji način formira kritičku svest pisca i kakvu ulogu ima u životu tog autora – može se čuti na predavanjima filmskog kritičara Miroljuba Stojanovića u ciklusu „Gradovi u književnosti”, jednom mesečno u Domu kulture „Studentski grad”. Autor je posetio 24 zemlje Azije, pa je najpre govorio o Bangkoku i Mumbaju, potom o Berlinu, Bogoti, Parizu i Londonu, a 14. aprila u 20 časova na red dolazi Meksiko Siti.

– Književni uspon američke „izgubljene generacije”: Gertrude Stajn, Skota Ficdžeralda, Hemingveja, Džona Dosa Pasosa, nemoguć je bez njihovog pariskog perioda, dok današnju francusku scenu oblikuju afrički pisci koji žive u Francuskoj. Isto tako, svi veliki indijski pisci danas žive u Americi ili Britaniji i pišu na engleskom, što čini i Hanif Kureši, Pakistanac u Londonu. I tu dolazimo do pitanja o transnacionalnom kodu. Više nije bitno da li ste Nemac da biste napisali najbolje knjige o Nemačkoj, jer vrhunske knjige o Berlinu danas piše Daša Drndić iz Hrvatske. Takođe, šta značajno saznajete o Menhetnu i Bruklinu iz knjiga Pola Ostera? Ne mnogo. Isto tako, Rus Nabokov živeo je u Parizu, ali je ovaj grad u njegovim knjigama ostao irelevantan – kaže Miroljub Stojanović.

Na predavanjima je primetan rivalitet među gradovima. Govorilo se o Aleksandriji, ali ne i o Kairu, biće reči o Čikagu, a ne o Njujorku. Zbog čega?

– Aleksandriju su proslavili Lorens Darel sa „Aleksandrijskim kvartetom” i Konstantin Kavafi svojom poezijom. Neka od najboljih dela arapskog jezika nastajala su u njoj i potpisivali su ih značajni pisci kao: Jusef Zidan, Ibrahim Abdel Megid, Nagib Mahfuz, Tafik Al-Hakim. Kao centar egipatske multikulturalnosti Aleksandrija je vrlo važna, jer je s jedne strane unela svoju drevnost (Zidanov roman „Azazel”), a s druge, kroz književnost arapskog modernizma pratila je faze egipatskog društva: rat s Izraelom, konfesionalne trzavice, zapadne uticaje – navodi Stojanović.

Čikago je opet, kako dodaje, dao desetine fascinantnih dela još od 19. veka, od zaboravljenog Henrija Blejka Fulera do Teodora Drajzera i nove čikaške scene. Radnja 400 američkih romana smeštena je u Čikago. Skot Tarov u trileru „Nevino optužen” govori o stradanjima Srbina u Čikagu koji je optužen za špijunažu, a Apton Sinkler 1902. piše roman o Čikagu„Džungla”, o litvanskim doseljenicima u SAD, i nema kritičara koji ga ne smatra bazičnim u istoriji američkog romana.

– Imali smo predavanje i o kolumbijskoj prozi i čitava jedna generacija tamošnjih pisaca romane je posvetila Bogoti: Huan Gabrijel Vaskez, Laura Restrepo, Santjago Gamboa. Tu malo saznajete o građevinama Bogote, ali postoji podžanr „Bogota noar”, gde vidite naličje tog grada, kao što je razdoblje narkobosa Pabla Eskobara, što ga distancira od mitskog Makonda njihovog slavnog zemljaka Markesa. „Rat” protiv Eskobara počeo je tadašnji ministar pravde Rodrigo Lara Bonilja, koji je ubijen po Eskobarovom nalogu. To je toliko ostalo upečatljivo da gotovo da nema značajnog kolumbijskog romana u kojem se ne spominje Boniljino ubistvo, što je postalo književni topos. Ako su pisci Bogote inovatori na polju forme, književnost Eskobarovog rodnog Medeljina, grada narkodilera, jeste ekscesivnija, surovija i sirovija, o čemu sjajno pišu Fernando Valjeho i Horhe Franko – ističe Miroljub Stojanović.

Na predavanjima je bilo reči i o indijskoj književnosti. U većini ovih dela Mumbaj je oslikan kao zavodljiv, ali i opasan grad koji esencijalizuje sve indijske kontradikcije: ogromno bogatstvo, najorganizovaniju mafiju Azije, iskušenja nuklearne sile, korumpiranost indijskog društva, etničke napetosti i nesaglasje između zapadnjačkog modernizma i tradicionalnih formi življenja.

Za Japan je, kaže Stojanović, interesantno da tamo maltene ne postoji roman koje nije ekranizovan. Japanski nobelovac Kenzaburo Oe u romanu „Posadi mladice, streljaj klince” (u hrvatskoj „Kidaj pupoljke, tuci decu”) daje sumornu sliku Japana, a Rju Murakami apokaliptičnu sliku Tokija u romanu „U Miso supi”.

– Zbornik turskih priča „Istanbul noar”, takođe ruši našu predstavu o Turskoj kao monolitnoj, islamskoj, nacionalističkoj zemlji, a turski roman „Luda knjiga” autorke Ajfer Tunč više liči na Boston, nego na Tursku. Kod Kineza, pak, aktuelan je pisac Đia Pingva. Nema američkog intelektualca koji njegov roman „Ruinirani grad” (o drevnom gradu Ksijanu) ne nosi u džepu dok se vozi metroom. Kod nas nije preveden, a reč je o piscu koji je inovator u nelinearnom narativu, napetom triler principu, razrađivanju likova i tretmanu kineskog društva koje dekonstruiše na raznim nivoima – ističe Miroljub Stojanović.

(Mirjana Sretenović, Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar