Uvek se osećate krivim

Ima onih koji nikada ne prihvataju odgovornost za svoje postupke, odbijaju ideju da su za nešto oni krivi, a ima i onih koji čine upravo suprotno – za sve krive sebe. A, mada dosta toga jeste do vas, svakako da niste baš za sve vi krivi.
Preuzimanje krivice za sve ume da ode prilično daleko, recimo, toliko da sebe okrivite jer vas je neko udario – sami ste to tražili (osim ako ste nekome bukvalno rekli da vas udari, niste sami to tražili, a čak i tada je ta osoba imala izbor hoće li vas udariti ili neće, sigurno da nije bila obavezna da vas udari jer ste joj vi tako rekli – ovde, jasno, ne govorimo o tome da vas neko udari u igri, prijateljskom nadjačavanju i slično).
Nije konstantno preuzimanje krivice na sebe uvek toliko drastično, ali bude tu nelepih stvari, kad sebe krivite jer su vas drugarice "ispalile", sebe krivite jer vas je voljena osoba prevarila, sebe krivite jer se drugarica naljutila na vas što joj niste pozajmile džemper (vi ste planirale da ga obučete to veče, plus, niste u obavezi da svoje stvari pozajmljujete drugima)… Šta god da se desi, vi ste krivi.
Ono o čemu se ovde neretko radi jeste to da ljutnju koju osećate jer vas je neko povredio okrenete prema sebi, i sebe proglasite odgovornim za to. To potiče od nedostatka samopouzdanja, sebe smatrate lošom osobom, nesposobnom, mislite da ne zaslužujete ništa lepo, pa, ako vam se nešto ružno desi, sami ste krivi.
Šta učiniti? Sledeći put kad sebe okrivite za nešto, upitajte se po čemu ste vi bili odgovorni za tu stvar. Možda jeste, možda ste stvarno uradili nešto pogrešno, ali možda i niste – niste vi krivi ako je neko nervozan pa se zbog nervoze izdere na vas. Šta ste uradili, zatekli se u istoj prostoriji i usudili se da postojite? Preuzmite odgovornost za svoje postupke, to je dobra stvar, ali prihvatite i da za neke stvari niste vi odgovorni; ne možete vi biti odgovorni za to kako se neko drugi ponaša.
Pored toga, bilo bi dobro raditi na sopstvenom samopouzdanju. Ne zaboravite da pohvalite sebe kad nešto dobro uradite, sastavite spisak svojih pozitivnih osobina i svojih uspeha; možete i prijatelje i drage osobe angažovati da vam pomognu u tome, pitati ih šta misle da su vaše dobre strane (iznenadićete se kad čujete koliko pozitivno mišljenje ljudi imaju o vama!). Takođe, bavite se stvarima koje vam dobro idu i koje vam se dopadaju, i to će vam podići samopouzdanje, plus ćete manje razmišljati o tome za šta ste sve krivi. Kad se osetite "izbedačeno" ili kao da ste krivi za nešto, podsetite se onog spiska, ili se bavite nečim što volite, i vremenom ćete se osećati mnogo bolje i prestaćete da krivite sebe za ono što stvarno nije do vas.
Ovo je bila laička priča, ako vam je potrebno više detalja, raspitajte se kod stručnog lica.

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Nataša Gajić

    A je l’ samopouzdanje ima toliki uticaj na vaš osjećaj krivice? Hoću da vam kažem, te dvije stvari su povezane ili u uskoj vezi? Toliko sam samopouzdana da konstantno nekoga izazivam i poslije osjećam krivicu što me „sredio“ ili naletio mi pa ja njega isto toliko. I ko je tu jači, da osjeća manju krivicu što je sve „uprskao“? Samopouzdanje nema nikakve veze s tim što ste jednom drugom započeli da radite, sem da dovedete neke stvari u red; na primjer, nedostatak samopoštovanja i ujedno samopouzdanja. Šta slijedi, osjećaj osujećenosti i krivice što ste neuspješni? Kakav je to osjećaj u emocijama i njihovom (ne)ispoljavanju na „prikladan način“ ili kako se već može definisati ponašanje koje se podvodi pod normu. Da bi se nešto postiglo ili pak – ne. Ja vam kažem: sve je stvar kompleksa više/niže vrijednosti, pogrešne procjene ili trenutka, a ne naknadne „krivice“, što je isto kao i nedostatak iste („za prolivenim mlijekom ne vrijedi plakati“). Ne, ne vraćam (se), ako pitaš…

Ostavite komentar