Trenutak za istoriju: Neka bude što biti ne može!

Odbrojavaju se sati. Još nekoliko ih je ostalo do 20 časova. Stadion „Spartak“, Moskva. Zemlja Rusija. A na terenu Srbija i Brazil. Tačka sa koje račva naš put — ili u kišni, tmurni Beograd ili — u istoriju. Mi se pitamo!

Ukrali su slavu Šaćiri i Džaka velikom Brazilu, pa nismo ni stigli da se osvestimo ni posvetimo najboljima, a Moskva nas već čeka. Povređeni, ljuti, razočarani, slomljeni, pokradeni… Nadigrani. Ali, osim napred, nemamo gde. Makar do Moskve — a onda… Bog zna…

Sanjajmo. Nije zabranjeno.

Najgore smo već preživeli. Najgore što je moglo već se desilo. Košmar je iza nas, a mi smo i dalje tu, u igri. Pa hajde da igramo! Pa šta ako moramo sa Brazilom? Pa šta ako su najbolji? Pa šta ako su petostruki prvaci sveta?

Da nisu, ne bismo ni imali priliku da ispišemo istoriju. Da zlatnim slovima upišemo ime Srbije, male Srbije koja je učinila neučinjeno i poslala gromadu iz Južne Amerike da „pika“ fudbal po Kopakabani.

Zvuči nerelano. Zvuči kao bajka. Kao najlepši san. Već nas plaši. Srpski navijači se „smrznu“ ako im samo ta misao i proleti kroz glavu. Ukoče se u deliću sekunde. A ne treba… Nije ta misao presuda. Nije ta misao strašna. Nimalo. Umesto da nas „zaledi“, treba nam kao vodilja. Treba nam kao vazduh. Kao voda. Treba nam kao molitva. Jedina misao koju ne smemo da ispustimo ni na tren. Do poslednjeg daha. Do poslednjeg sudijskog zvižduka.

Samo tako možemo da postanemo senzacija o kojoj bruji ceo svet. Samo tako se niko neće sećati švajcarskog košmara, sudije Briha, nesrećnih albanskih orlova…

I vreme je!

Bolju priliku nismo mogli ni da zamislimo. Brazil! A pobeda leči sve. Svu nepravdu koju osećamo, sav očaj sa lica, svu gorčinu u želucu. Pobeda kao melem za ljutu ranu. Lek bez nuspojava. Možda samo nateramo koju suzu na oči ponekom fudbaleru. Ponekom navijaču širom Srbije ili sveta. Suzu koju niko neće zameriti. Koje će se s ponosom sećati i prepričavati.

Izbaciti Brazil zaista deluje kao nemoguća misija. Kada se pomisli na Nejmara, Tijaga Silvu, Kutinja, Firmina, golmana Alisona, Marsela, „odseku se noge“ i već je autogol. Zato to je poslednje o čemu treba misliti.

Mi nemamo takve umetnike sa loptom, znalce koji mogu da postignu tri gola, a da šansu nisu ni imali. Niti treba da se nadamo da ćemo ih baš večeras „izroditi“. Nećemo. Ali nismo imali ni pre tri godine u selekciji do 20 godina. Nijednog. Imali smo samo tim koji želi.

Imali smo srce i preko njega grb za koji to srce kuca. Imali smo vere da možemo, hrabrosti da se „pobijemo“, snage da istrajemo, brzine da stignemo i prestignemo, „bezobrazluk“ da proturimo „kariokama“ i kroz noge, i to u 118. minutu…

I? I Srbija je postala prvak sveta u fudbalu oborivši Brazil! Ništa više o toga nije trebalo. Ništa. Dali smo sve što smo imali, „orali“ teren 120 minuta i bilo je dovoljno…

Možda bude i večeras…

Tačka sa koje nema trećeg puta. Čeka nas put kući ili put u istoriju. Hajde da izaberemo bolji. Veće motivacije nema. Brazil! Već smo prežaljeni, otpraćeni sa smotre najboljih. Samo se bira dželat. Nejmar, Fernandinjo ili neko treći…

Neka misle tako. Tada smo najjači. Iz inata. Iz prkosa… Jer poraženiji ne možemo biti…

I neka pukne ta zora… Neka bude što biti ne može. Sanjajmo!

(Sputnjik)

2 komentara
  1. Anonimni

    Koje lupetanje!!!

  2. Anonimni

    vrlo poetično ili poetika u nogama a ne u glavi… ma, na oboje je

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike