Strah od genetski modifikovanog lososa

Propratili smo vest da će se na trpezama uskoro pojaviti prvi genetski modifikovan losos na tržištu SAD. Još nas je više uznemirilo to što je Američka agencija za hranu i lekove (FDA) presudila da ovaj proizvod čak neće morati ni posebno da se obeležava, jer ovaj losos „ima ista nutritivna svojstva kao i konvencionalno uzgojen atlantski losos”.

Ovo je inače prvo odobrenje za upotrebu mesa od životinja koje su genetski modifikovane. Reč je o atlantskom lososu sa genima pacifičkog lososa i američkog grgeča što mu omogućava dva do tri puta brži rast od divljeg. FDA je odobrila uzgajanje u zatvorenim ribnjacima u Kanadi i Panami.

U Srbiji se na sreću svež losos slabo uvozi (uglavnom iz Norveške i nešto manje iz Danske) i kupuju ga uglavnom restorani, jer je skup. Veća je potrošnja divljeg lososa sa Aljaske koji je dvostruko jeftiniji i stiže smrznut. Prema informacijama iz Privredne komore Srbije uvoz ribe raste. Više od polovine ukupnog uvoza je konzervisana riba, potom smrznuta, riblji fileti, a tek na kraju sveža riba. Uvozi se najviše sa Tajlanda, iz Hrvatske, Španije i Vijetnama i to najčešće skuša, oslić i pangasijus.

U Srbiji se godišnje proizvede svega 15.000 tona, pre svega šarana i pastrmke. Iako smo mali potrošači, prosečna godišnja potrošnja je oko sedam kilograma po stanovniku (u Evropi je tri puta veća), ove količine podmiruju manje od 30 odsto naših potreba, sve ostalo je uvoz. Za uzgajanje pastrmke ograničeni smo količinom čiste vode ali je zato naša šansa uzgajanje šarana, posebno u Vojvodini.

– Ali najveća šansa nam je u proizvodnji dimljenog šarana, tolstolobika, pašteta i drugih prerađevina zbog viših cena – kaže Krum Anastasov predsednik Grupacije za ribarstvo u Privrednoj komori Srbije. On takođe ističe da što se tiče lososa nema razloga za brigu jer se on kao i druge vrste ribe strogo kontroliše prilikom uvoza. Prednost ipak daje domaćoj ribi koja je hranjena hranom koja sigurno nije genetski modifikovana.

Kao najveće prepreke domaćem ribarstvu navodi to što ribnjaci nemaju pravo prečeg zakupa zemljišta u poređenju sa drugim granama poljoprivrede. Subvencije ne samo što su simbolične (deset dinara po kilogramu proizvedene ribe) nego se ni ne isplaćuju, kaže naš sagovornik. Sa druge strane, recimo, Hrvatska stimuliše izvoz i proizvodnju ribe sa 50 evrocenti po kilogramu ribe i to je samo deo podsticaja koji se daje u ribarstvu.

(I. Albunović – J. Antelj, Politika)

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com