Kako je Amerika izvršila ekonomski genocid nad Srbijom?

Tek 20 godina od sankcija, Ambasada SAD u Beogradu je pozvala srpske firme čija su sredstva bila zarobljena u Americi da joj se jave. Sa isplatom onog što je ostalo počeli su krajem prošle godine. To je tek deo prvog čina ekonomskog genocida koji nad Srbijom traje od 1992, kaže ekonomista Zoran Vujović.

Trebalo je da prođe 18 godina pa da domaća naučna i stručna javnost ukaže da je NATO agresijom na Srbiju načinjen ekološki genocid. Ovih dana je ekonomista Zoran Vujović promovisao termin ekonomski genocid, kome je, po njegovom mišljenju, Srbija izložena još od 1992, kada su uvedene sankcije UN. Njihovo ukidanje nije, međutim, označilo i kraj ciljanom porobljavanju i pljačkanju Srbije.

Na pitanje Sputnjika čime obrazlaže tezu o ekonomskom genocidu, Vujović, koga je, dok je radio za naše firme, posao vodio od Iraka, preko Indije i Kine, do Kube, podseća da je prema deklaraciji UN genocid delimično ili potpuno uništenje jedne nacije. A to smišljeno pljačkanje i porobljavanje je, smatra on, upravo vodilo ka tome.

Kada pogledamo šta se sve dešavalo od uvođenja sankcija Srbiji 1992. godine, taj ekonomski genocid je imao tri čina, kaže vršilac dužnosti predsednika Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije.

Prvim on smatra period od uvođenja sankcija, koje su dovele do blokade srpskih sredstava u inostranstvu i propadanja velikih privrednih sistema usled zabrane uvoza i izvoza, do NATO agresije. Samo na računima Jugobanke i Beobanke u Njujorku u momentu donošenja sankcija bilo je 450 miliona dolara od naših privrednih organizacija. Ta sredstva su zamrznuta, na njih, prema odluci, nije bilo kamate i trebalo je da budu vraćena jednoga dana. Amerikanci su, dodaje on, odmah napravili firmu koja će da brine o tim parama.

A brinuli su tako što su ih „okretali“ i bankari su izračunali da su za 25 godina sa minimalnom kamatom na 450 miliona dolara zaradili dve milijarde dolara.

Sredstva su, kaže Vujović, počeli da vraćaju tek krajem prošle godine. Na pitanje zašto se toliko čekalo kada su sankcije UN ukinute 1996. godine, a one američke 2001, on kaže da je sve smišljeno tako da u stvari i ne budu vraćene.

Čekalo se da, prema očekivanjima, bankrotira ili promeni vlasnika najveći broj firmi i da se onemogući ceo postupak. Uz to, naše najveće banke su odmah posle 2000. gurnute u stečaj kako bi ceo bankarski sistem, a on je krvotok funkcionisanja jedne zemlje, bio ustupljen stranim bankama.

Tek oktobra 2012. godine američka ambasada u Beogradu je objavila oglas u kome je pozvala sve srpske firme koje su imale sredstva na računima dve banke u Njujorku. Malobrojne, poput Energoprojekta i Progresa, imale su sve valjane papire i javile su se na taj oglas. Primera radi, Progres je imao glavnicu šest miliona dolara, oni su vratili dva, jer ostalo je pojedeno u Americi.

Zbog zabrane izvoza i uvoza su, nastavlja sagovornik Sputnjika, svi naši veliki sistemi, koji su zapošljavali stotine hiljada radnika, poput Železare u Smederevu, RTB Bor, Prve iskre u Bariču, Azotare u Pančevu, Petrohemije, jedan za drugim počeli da propadaju.

Na listama zabranjenih, odnosno blokiranih, samo u SAD bila su imena 574 firme i 76 pojedinaca.

Srbija je, kako kaže sagovornik Sputnjika, praktično bila u zatvoru.

NATO agresija na Srbiju 1999. kao drugi čin ekonomskog genocida je, ističe Vujović, donela razaranja koja su pre svega odnela ljudske živote, a potom i uništila infrastrukturu i privredne objekte. To je, kako ističe, urađeno sa idejom porobljavanja.

„Kada razoriš jednu zemlju, ona da bi prehranila svoj narod mora da se zadužuje, mora da porušeno ponovo podigne. Mi ekonomisti smo došli do podataka da su direktni i indirektni troškovi oko 100 milijardi dolara. Kada to izrazimo u godine, vraćeni smo 36 do 40 godina unazad“, ističe prvi čovek Asocijacije malih i srednjih preduzeća.

On, uz to ukazuje i na štetu koja je nemerljiva, a koja će još godinama dolaziti na naplatu zbog troškova lečenja našeg stanovništva koje sve više oboljeva od najtežih bolesti izazvanih uništenjem hemijskih postrojenja i korišćenjem municije sa osiromašenim uranijumom.

Pošto poslednjih godina intenzivno sarađuje sa Kubancima koji su poznati po vakcini protiv karcinoma pluća, ukazuje da smo pre 10 godina imali 3.500 obolelih godišnje, a prošle godine blizu 7.000.

Trećim činom ekonomskog genocida Vujović smatra ono što je uradila vlast koja je došla nakon oktobarskih promena 2000. godine.

„Ti koji su nas bombardovali dobili su najkvalitetnije srpske kompanije koje nisu bombardovali — duvansku industriju, cementare, pivare… Sve visokoakumulativne grane koje su upravo otišle njima u ruke. Tu takođe treba imati u vidu i otimanje Kosova i Metohije sa svim njegovim prirodnim bogatstvima, rudom, telekomunikacijama. Sve što im je bilo interesantno opet se našlo u njihovim rukama“, kaže ovaj ekonomista.

Vujović smatra da je DOS-ova vlast donela nekoliko katastrofalnih odluka pod pritiskom Zapada.

„Srbija je sve vreme sankcija imala ugovor sa Ruskom Federacijom za gas koji nam je nesmetano isporučivan. Mi smo plaćali jednu trećinu u robi, hrani, farmaceutskim proizvodima, odeći, obući. Drugu trećinu smo plaćali građevinskim radovima, a treća trećina plaćala se u efektivi, odnosno novcu. Zvaničnici DOS-a odlaze u Moskvu i na čuđenje Rusa traže da se taj ugovor koji je radio beogradski Progres raskine“, navodi sagovornik Sputnjika i podseća da su Jumko, Simpo, Koštana… između 150 i 200 miliona dolara svake godine izvozili u Rusiju, na čemu je u tim našim firmama radilo desetine hiljada radnika.

Ti ljudi su, kaže on, po raskidanju ugovora automatski ostali bez posla, firme su bankrotirale, a što je najgore — ostali smo bez povoljnog gasnog aranžmana. Po tom povlašćenom aranžmanu, njegova cena bila je 104 dolara za hiljadu kubika gasa, a po novom koji su sklopili 168 dolara, i to u potpunosti plaćanjem u novcu.

Nemerljiva je, kaže, šteta koju su naneli, kao i u slučaju ukidanja zakona o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine koji je našim firmama omogućio pretvaranje u akcionarska društva. To su pojedine firme poput Hemofarma i Dijamanta učinile i time onemogućile da kasnije budu plen pljačkaških privatizacija.

Ukidanjem tog zakona je, kaže, počela rasprodaja srpskih firmi, pa su, primera radi Francuzi posle ukidanja sankcija UN 1996. godine bili zainteresovani za beočinsku cementaru i tada su nudili oko 60 miliona evra. Međutim, kasnije posle 2000. su sve tri srpske cementare prodate za pedesetak miliona evra. A cementare su, podseća Vujović, visokoakumulativne kao i pivare, duvanska industrija, farmacija, koje su prodate kao i cementare.

U naučnom radu „Ekonomske reforme u Jugoslaviji — jedno viđenje spolja“, Đerđ Simon Mlađi 2003. godine piše da je, prema procenama, između 1992. i 1999. godine SRJ usled sankcija izgubila oko 95 milijardi dolara. Dodatno je NATO bombardovanje 1999. nanelo samo privredi dodatnu štetu od 30 milijardi dolara. To je dovelo do toga da je na početku privredne reforme, krajem 2000. godine, 35 odsto srpskog stanovništva živelo ispod crte siromaštva i još 35 odsto „na njoj“.

Sve je, po oceni Vujovića, bio smišljen scenario pljačke i porobljavanja. Primer Kine nam najbolje govori šta znači ekonomska moć, bez koje nema svake druge, pa ni vojne.

„Sa tako poražavajućim podacima, uz učešće domaćih izvođača radova, uz tako ogromne troškove, vrlo je teško vratiti se na pravi put“, kaže Vujović, uz ocenu da je ohrabrujuće da su Kinezi na svom novom Putu svile opredelili šest milijardi dolara za oživljavanje srpske privrede.

Ono što je najvažnije je da to rade bez ijedne političke ucene, ističe ovaj ekonomista koji je, kako napominje, igrom slučaja bio učesnik pregovora sa Kinezima od 1995. do 1999. godine.

Tada smo dobili 600 miliona dolara kredita od Kineza, 250 miliona dolara u nafti i derivatima, 100 miliona dolara je dato da stabilizujemo dinar, a ostatak je bio za projekte za železaru u Smederevu, Azotaru i Petrohemiju u Pančevu. Sve bez ijedne političke ucene, navodi Vujović.

„Pogledajte šta radi Zapad. Iza svakog kredita koji daju stoji politička ucena — od takozvane saradnje sa Haškim tribunalom, privatizacije, do odricanja od Kosova i Metohije. Hvala bogu, ima drugih država koje rastu, Kina, Rusija, Indija, drugih moćnih zemalja koje hoće sa nama da sarađuju i pomažu bez ucena, kojima treba da se okrenemo“, zaključio je Vujović.

(Sputnjik)

4 komentara
  1. Miron

    istorija Amerike i Engleske je genocid ostalih naroda svijeta, ekonomski, vojno i na sve druge načine… Ali tragičnije od toga je kad vidim kako i dalje imaju svojih obožavatelja, upravo u tim ojađenim zemljama

  2. Trudbenik

    Ma svi su pametni i generali posle bitke. Bitno da si ti tad bio diplomata i normalno sve je kao po loju.Ali ne pricaj nama o tim godinama sankcije,bedi,redovima,nestasicama,hiperinflacijama,ratovima i svemu najgorem sto jedno drustvo zadesi.A ne kazes o dafini,Jezdi nista o oduzetoj staroj deviznoj stednji. Nego si Njujorka i Vasingtona uzivao gdine Vujovicu.

    1. Cmilja

      Dafina, Jezda, sverc su proizvod nametnutih sankcija, izolacije, bombardovanja u borbi naroda za goli zivot i prezivljavanje. Pre svega toga nisu postojali zar ne?

  3. Anonimni

    da li će ovo neko pročitati i razumeti, a svaka reč mu je na mestu i zlata vredna, šta su nam uradi strani neprijatelji i domaći izdajnici.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike