U trendu

Užasi logora Kim Džong-Una: Ćelije visoke samo 50 cm, prebijanje jer pitaju zašto su zatvoreni (video)

Američki student Oto Vormbir, koji je bio u zatvoru u Severnoj Koreji 17 meseci pre nego što se vratio u SAD u komi pre manje od nedelju dana, umro je u bolnici u Sinsinatiju, rekla je njegova porodica u ponedeljak u saoopštenju. „Nažalost, strašno zlostavljanje koje je naš sin doživeo od Severnokorejaca osiguralo je da nije bio moguć nikakav drugi rezultat od ovog tužnog koji smo danas iskusili“, rekla je porodica nakon Vormbirove smrti u Medicinskom centru Univerziteta u Sinsinatiju.

Mnogi insajderski podaci o severnokorejskim logorima govore da se broj zatvorenih poslednjih nekoliko godina bitno smanjio; još pre 10-ak godina oko 200.000 ljudi praktično u statusu robova, danas između 80.000 i 120.000. Uprkos tome, teror koji se tamo sprovodi nad zatvorenicima još uvek nije usporediv ni sa čim boljim od nacističkih koncentracijskih logora. U poslednjih 20-ak godina iz Severne Koreje uspelo je da pobegne oko 20.000 ljudi, a njihove ispovesti se poklapaju jedne s drugima.

Stvaran užas koji je pred UN-ovim istražiocima ispričala je Kim Hje-Suk da je 28 godina provela u logoru, a da uopšte nije ni znala šta je njen zločin. Imala je samo 13 godina kad su vlasti strpale u logor Pukhang celu njenu porodicu. Radni dani u rudniku između 16 i 20 radnih sati, dnevno jedna porcija činije od kukuruza kao jelo, najgora premlaćivanja ukoliko ne bi mogli da rade i život u grupama od po troje sa obavezom da svaki od njih sastavlja izveštaje o ostalo dvoje kako su se ponašali i šta su sve radili. Poslušnost nije dovoljna. Traži se apsolutna pokornost. Hje-Suk je preživela, rekla je, samo zahvaljujući tome što joj je zapalo u nekom trenutku da uzgaja domaće životinje. Konačno, tek nakon što su je pustili na slobodu nakon 28 godina robije, tad 42-godišnjoj ženi objasnili su da su celu porodicu zatvorili nakon što su saznali da je njen ded, koga ona nikad nije upoznala, tokom Korejskog rata pobegao na jug. Kolektivne kazne, u pravilu porodice kolektivne kazne, begunci iz Severne Koreje opisivali su decenijama. Kao i to da logoraši čak nisu ni morali da znaju zašto su zatvoreni, koliko će tamo ostati, čak ni zašto ih gaze, prebijaju do smrti i izgladnjuju iako su još deca.

Hje-Suk je opisala i tretman koji su imali zatvoreni sledbenici Kim Il-Sunga nakon što je vlast preuzeo njegov sin Kim Džong-Il. Neke od njih koji su pitali zašto su ih zatvorili, čuvari logora istog su trenutka odveli na streljanje. Nakon što su je vlasti pustile iz logora, Hje-Sukk iskoristila je prvu priliku za beg u Kinu, da bi je tamošnje vlasti nakon šest godina uhvatile i vratile nazad. Uslovi u logoru na koje je Hje-Suk naišla bili su još i gori od onih koje je upamtila. Moguće da je bila i reč o tome da su je ovaj put strpali pod stroži režim. Ona, u svakom slučaju, sad je znala šta da radi, prvom prilikom je podmitila nadležne da je puste iz logora, a potom je pobegla preko Kine za Južnu Koreju. Za svog 44-godišnjeg brata kog nije videla od detinjstva može samo da se nada da je još živ, prenosi Express.

Ispovesti preživelih koji se uopšte ne poznaju, navode da je glad u logorima tolika da logoraši u izmetu krava traže semenke žitarica koje onda jedu. Svako meso bilo kog izvora predstavlja gozbu; bilo da je reč o ptici, mišu ili bilo čemu sličnom. U krajnjoj nuždi poslužiće bilo koja biljka poput trave. Priče iz Zatvorskog logora 22 redom spominju rutinska silovanja, a eventualna posledična trudnoća novi je prekršaj žrtve koji se strogo kažnjava. UN-ovi izveštaji navode ispovest muškarca koji je bio zatvoren u ćeliji visokoj 50 centimetara uz obrazloženje da životinje kao što je on moraju da nauče da puze pred ljudima. Jedna Korejka ispričala je kako su njenog brata uhvatili pri pokušaju bega iz zemlje, da bi ga za kaznu i kao lekciju ostalima, vrativši ga u grad gde je živeo, vezali konopcem za ruke i za kamion i onda ga tako vukli 45 kilometara po asfaltu. Naravno da nije preživeo, ali vlasti barem nisu progonile nju, što ide u prilog glasovima da se porodične kazne barem više ne primenjuju praktično nacistički, kao pre samo koju godinu.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike