Vavilon

Žanr: drama
Trajanje: 142 min.
Festivali i nagrade: Kan – najbolja režija, Zlatni globus – najbolji film (drama), Oskar – najbolja originalna muzika
Zemlja porekla: SAD, Meksiko, 2006

SINOPSIS
Naoružani vinčesterkom, dva mlada Marokanca kreću u potragu za porodičnim stadom koza. Odlučuju da isprobaju pušku u tišini pustinje, ali metak putuje mnogo brže no što su očekivali. Potreban je samo tren da se sudare životi četiri grupe stranaca na tri kontinenta. Par američkih turista, gluvu japansku tinejdžerku koja se suprotstavlja ocu i dadilju Meksikanku koja bez odobrenja vodi dvoje američke dece preko granice zahvata talas nesreće koja poprima neslućene dimenzije. Niko od njih se ne sreće uprkos neočekivanoj vezi koja postoji između njih, izolovani su jer nisu u mogućnosti da komuniciraju s ljudima oko sebe.
O FILMU
Retko kad su se u istoriji filma sudarile realnost i fikcija kao u filmu „Vavilon“ Alehandra Gonzaleza Inaritua, savremenoj verziji biblijskog mita o poreklu čovekove nesposobnosti da komunicira.
Sniman godinu dana na tri kontinenta, s internacionalnom ekipom glumaca, među kojima su Bred Pit, Kejt Blanšet, Gael Garsija Bernal i Kođi Jakušo (s velikim učešćem neprofesionalnih glumaca iz Maroka, Meksika i Japana), film je za sve učesnike bio popriličan fizički i psihološki izazov, gotovo u istoj meri koliko i likovi koje su morali da dočaraju. Dok film govori o ljudima koje razdvajaju kulturne i jezičke granice, reditelj i njegova ekipa suočili su se s istim problemima, koji su trajali više meseci pre početka snimanja.
Gonzalez Inaritu, samoproklamovani reditelj u egzilu, rekao je da je ideja za „Vavilon“ rezultat njegovog napuštanja sopstvene zemlje. „‘Vavilon’ više nije odgovarao na pitanje odakle dolazim, već kuda idem.“ Pristup temi bio je toliko ličan da je „Vavilon“ u početku bio projekat finansiran iz njegovog sopstvenog džepa.
Za razliku od prethodna dva filma, snimljena u zemljama koje su na neki način poznate reditelju, „Vavilon“ je za njega značio suočavanje sa složenijim, emotivnijim i intelektualnijim problemima, ali je bio i sredstvo istraživanja drugih kultura. Sukobljavanje toliko kulturoloških pogleda u ideološkom i fizičkom smislu transformisalo je ne samo njegov lični pogled na stvari već i sam kreativni proces. Jedan od glavnih rediteljevih ciljeva bio je da izbegne tačku gledišta stranca u kazivanju priča o likovima koji su rođeni i odrasli u gradovima u kojima se odvija radnja. Da bi se to postiglo, svakodnevno je posmatrao navike lokalnih stanovnika. Odlučio je da radi sa stranim neprofesionalnim glumcima. Takođe, da bi postigao maksimalnu uverljivost priče, dozvolio je da glumci debitanti razviju sopstvene reakcije na situacije koje bi mogle imati različita značenja u različitim zemljama. Mnogi od njih nikada dotad nisu videli filmsku kameru.
U središtu „Vavilona“ je tema koja predstavlja suštinu života u 21. veku: nedostatak komunikacije. „Na konvencionalnom nivou (a konvencije su ponekad korisne u pričanju priče) može se reći da ‘Vavilon’ govori o lošoj komunikaciji, ali za mene je to film o tome koliko su ljudska bića ranjiva i krhka kada se veza pokida, o tome da nije problem u vezi već u čitavom lancu.“ Pri tom reditelj ne misli na očiglednu jezičku barijeru. „Ne morate se izgubiti u pustinji Maroka da biste osetili da ste izolovani i usamljeni. Najužasnija samoća i izolacija je ona s kojom eksperimentišemo sa sobom, svojim suprugama i decom“, objašnjava Inaritu.
U ‘Vavilonu’ reditelj je želeo da se pozabavi kontradikcijom između uvreženog shvatanja da je ovo mali svet s naizgled velikim brojem sredstava za komunikaciju i jednako snažnog osećaja da ljudska bića i dalje nisu u stanju da se izraze i komuniciraju jedni s drugima na najbazičnijem nivou.
Scenario, na kome je radio i rediteljev stari saradnik Giljermo Arijaga, prati četiri narativna toka koji se odvijaju na tri različite strane sveta. Jedna priča prati nezadovoljni američki bračni par koji se nađe u borbi za goli život usred nečega što bi moglo biti teroristički incident u Maroku, gde su lokalni jezik i kultura stalna zagonetka. Paradoks u odnosu između likova koje tumače Kejt Blanšet i Bred Pit primer je intimnije definicije nedostatka komunikacije: „Spolja, oni izgledaju kao par koji se izgubio u pustinji, a u zapravo, oni su izgubljeni par koji se pronalazi u usamljenosti“, kaže reditelj. U sličnoj ličnoj drami, priči o dvoje dece umešane u incident, takođe nije toliko bitan ishod, već „moralni kolaps muslimanske porodice čvrsto vođene duhovnim principima“ koja gleda kako se ti principi urušavaju kada stvari počnu da se razvijaju.
Druga priča vrti se oko meksičke dadilje koja radi u bogatoj Kaliforniji i koja donosi sudbonosnu odluku da dvoje američke dece ilegalno prevede preko granice. Njena priča je bajka koja sumira situaciju hiljade ljudi koji pokušavaju da pređu granicu SAD i suočavaju se s dvostrukim standardima i meksičke i američke vlade. Oni postaju ono što reditelj naziva „nevidljivim građanima“, ljudima koje su obe zemlje ostavile sudbini, nezaštićene odgovarajućim imigracionim zakonima.
Treća priča fokusira se na samohranog oca koji pokušava da se emotivno poveže sa svojom gluvom ćerkom u urbanom haosu Tokija. Priča o tinejdžerki koja ide do seksualnih krajnosti kako bi kompenzovala nedostatak ljubavi konačno izražava potrebu da razvije jezik. „Kada ne postoji mogućnost da neko bude dotaknut rečima, onda telo postaje instrument, kao oružje ili kao poziv“, kaže reditelj. Inaritu smatra da je jezik filma način na koji umetnik može da savlada barijere među ljudima širom sveta: „Mislim da nema savršenijeg oruđa za rušenje jezičkih barijera od moćnih slika i muzike. Slikama nije potreban prevod zato što aktiviraju univerzalne ljudske emocije. Film je nešto najbliže esperantu.“
O REŽISERU
Alehandro Gonzalez Inaritu (reditelj)
Režirao je i producirao „Vavilon“, a na ideju je došao zajedno s Giljermom Arijagom. Rođen je u Meksiko Sitiju 1963. Probio se na internacionalnu scenu 2000. debitantskim filmom „Pasji život“ („Amores Perros“), za koji je dobio mnogo prestižnih nagrada, kao što su BAFTA i Zlatni globus, a nominovan je i za Oskara. Nastavio je karijeru filmom „21 gram“ (2003), koji je režirao, napisao i producirao, a u kome glume Šon Pen, Benisio del Toro i Naomi Vots. Za uloge u ovom filmu Del Toro i Naomi Vots nominovani su za Oskara, a Šon Pen je osvojio nagradu žirija za najbolju mušku ulogu na Filmskom festivalu u Veneciji. Maja 2006. Inaritu je završio svoj treći film – „Vavilon“ („Babel“), kojim je zaokružio trilogiju i za koji je nominovan za najbolju režiju na 59. kanskom festivalu. Inaritu je napisao scenario, režirao i producirao i dva kratka filma: „Powder Keg“ (2001) i „Darkness“ (2002), kao deo omnibusa „11.09.’01“. Živi u Los Anđelesu sa suprugom i dvoje dece.
O GLUMCIMA
Bred Pit (Ričard)
Uloge u filmovima „Troja“, „Borilački klub!, „Gospodin i gospođa Smit“, „Sedam“ i „Dvanaest majmuna“ načinile su Breda Pita jednim od najistaknutijih glumaca na svetu. Osnovao je produkcijsku kuću „Plan B“ i tako postao i producent.
Njegova sledeća uloga je u filmu Endrua Dominika „Ubistvo Džesija Džejmsa od strane kukavice Roberta Forda“. Pažnju je privukao ulogom u kontroverznom filmu Ridlija Skota „Telma i Luiz“. Nastavio je ulogama u filmovima „Kalifornija“, „Reka uspomena“ Roberta Redforda i „Intervju sa vampirom“.
Filmovi „Legende o strasti“ i „Dvanaest majmuna“ Terija Gilijama doneli su mu dve nominacije za Zlatni globus. Pitove skorije uloge su u filmovima „Gospodin i gospođa Smit“ s Andželinom Džoli, „Troja“ Volfganga Petersena, hitovima „Igraj svoju igru“ i „Ponovo u igri“ Stivena Soderberga i „Špijunska igra“ Tonija Skota s Robertom Redfordom. Glumio je i u filmovima „Meksikanac“ s Džulijom Roberts i Džejmsom Gandolfinijem reditelja Gora Verbinskog i „Sneč“ Gaja Ričija.
Pojavio se u filmovima „Full frontal“ i „Ispovesti opasnog uma“. Pozajmio je svoj glas Sinbadu u animiranom filmu „Sinbad: legenda o sedam mora“.
Kejt Blanšet (Suzan)
Posle diplomiranja na Nacionalnom institutu dramskih umetnosti u Australiji, radila je isključivo u pozorištima. Potom je ostvarila brojne uloge u zapaženim filmovima. Neki od njih su „Šarlota Grej“ i „Oskar i Lusinda“ Gilijan Armstrong, „Veronika Gerin“ i „Elizabeta“ Šekara Kapura, za koji je dobila brojne nagrade.
Pojavila se u filmovima „Pushing tin“ Majka Njuela, „Idealni muž“ Olivera Parkera, „Talentovani gospodin Ripli“ Entonija Mingele, „Dar“ Sema Rejmija, „Banditi“ Barija Levinsona, „Brodske vesti“ Lasea Halstroma, „Kafa i cigarete“ Džima Džarmuša, „Mala riba“ Rouana Vudsa, „Nestali“ Rona Hauarda i „Čovek koji je plakao“ Seli Poter.
Mogli smo da je vidimo i u sva tri dela trilogije „Gospodar prstenova“. Njeni najskoriji filmovi su „Avijatičar“ Martina Skorsezea, za koji je dobila Oskara i nagradu BAFTA, i „The life aquatic with Steve Zissou“ reditelja Vesa Andersona.
Gael Garsija Bernal (Santjago)
Debitovao je u filmu „Pasji život“ Alehandra Gonzaleza Inaritua. Ta uloga mu je donela mnogo nagrada. Njegov sledeći film je „I ja tebi kevu“ s Dijegom Lunom. Kasnije je igrao naslovnu ulogu u filmu „Zločin oca Amaroa“.
Godine 2004. glumio je u filmovima „Dnevnik motocikliste“ Valtera Salesa i „Loše obrazovanje“ Pedra Almodovara. Ove godine debitovao je na londonskoj pozorišnoj sceni u „Krvavom venčanju“ Federika Garsije Lorke. Iste godine vraća se na veliko platno nezavisnom dramom Džejmsa Marša – „Kralj“, s Vilijamom Hartom, a nedavno je završio i dugo očekivanu fantaziju Mišela Gondrija – „The science of sleep“.
Kođi Jakušo (Jasuđiro)
Jedan od najpriznatijih glumaca u Japanu istakao se na internacionalnom nivou ulogom u filmu „Shall we dance?“ (1996), a nedavno i u filmu „Memoari jedne gejše“ (2005). Ovaj više puta nagrađivani glumac pojavio se u više od 50 filmova i televizijskih emisija. Glumio je i u filmu „Jegulja i eureka“. Među njegove filmove spadaju i „Škola smeha“, „Topla voda“, „Ispod crvenog mosta“, „Kamikaze taksi“, „Lek“ i drugi.
Premijera: FEST 07
U bioskopima: 1. mart 2007. godine

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com