Hronični umor – kako se leči?

Sindrom hroničnog umora odlikuje ekstremni onesposobljavajući zamor koji, bez obzira na kraće odmaranje, traje šest meseci ili više, što ometa svakodnevne aktivnost. Trenutno za ovakvo stanje ne postoji konkretan lek.

Pa ipak, nekim ljudima sa sindromom hroničnog umora mogu da obezbede dugoročnu korist dve vrste novih tretmana.

Posle razmatranja četiri potencijalna tretmana, britanski istraživači su zaključili da terapija razgovorom, kognitivno-bihejvioralna terapija i terapija vežbanjem spadaju među najbolje tretmane za produžena olakšanja sindroma hroničnog umora.

„Ljudi se obično nadaju jednostavnom tretmanu – uzimanju pilule, ali još nismo blizu toga. Dakle, u ovom trenutku, tretmani rehabilitacije pacijenata ostaju najbolji“, rekao je dr Majkl Šarp, koautor studije i profesor psihološke medicine na Univerzitetu Oksford u Engleskoj.

Godine 2011, posle jednogodišnje studije, tim dr Šarpa prijavio je pozitivne rezultate kognitivne terapije i terapije vežbama. Novi rezultati – na osnovu praćenja tri četvrtine učesnika (641) – pokazali su da su tretmani pomogli nekim pacijentima i dve i po godine kasnije.

Novi nalazi objavljeni su nedavno u internet izdanju časopisa „The Lancet Psychiatry“.

Pacijenti su nasumično podeljeni u četiri grupe.

Jedna grupa je dobila standardnu medicinsku negu, druga grupa – kombinaciju standardne medicinske nege i adaptivne terapije, treća grupa – terapiju postepenog fizičkog vežbanja, a četvrta grupa je imala kognitivno-bihejvioralnu terapiju.

Praćenjem ankete otkriveno je da su kognitivno-bihejvioralna terapija i postepeno fizičko vežbanje obezbedili veću pomoć od standardne medicinske nege ili standardne nege u kombinaciji sa adaptivnom terapijom.

Pacijenti su tokom ankete prijavili bolje fizičko funkcionisanje i manji ukupni umor posle godinu dana, a nastavili su sa terapijom i više od dve godine posle tretmana. U malom broju slučajeva, pacijenti su rekli da su se potpuno oporavili.

„Ključ za maksimalnu korist od tretmana je da se prvo postigne stabilan i kontrolisan nivo aktivnosti, pa tek onda pređe na povećanje aktivnosti, i to veoma sporo“, rekao je dr Šarp.

Prilikom kognitivno-bihejvioralne terapije, savetnik pomaže pacijentima da odrede svoje negativno razmišljanje i počnu sa razvijanjem pozitivnog pristupa određenom problemu, koristeći tehnike kao što su obuka za relaksaciju, hipnozu i desenzibilizaciju. Za ovu studiju, terapija je bila prilagođena tako da pomogne pacijentima da se nose sa svojom bolešću i postepeno povećavaju aktivnosti.

Postepena terapija vežbanjem vodi pacijente kroz planove za individualizovane vežbe. Ona može početi sa jednim minutom blagih pokreta, kao što su istezanje, aerobne vežbe i hodanje, sa postepenim povećanjem u dužem vremenskom periodu. Cilj je da se pacijentima kreiraju lične rutine i da ne misle o tome da su previše umorni.

Nasuprot tome, adaptivna terapija pomaže pacijentima da identifikuju znake „nastupajućeg“ osećaja iscrpljenosti i pre toga menjaju aktivnosti da bi izbegli potpuni umor.

Istraživači su otkrili da nijedan od tretmana nije doveo do pogoršanja stanja pacijenata. Međutim, priznali su da nisu sve terapije pomogle da se stanje poboljša i da je potrebno pronaći i druge korisne terapije.

Drugi stručnjak je izjavio da kognitivno-bihejvioralna terapija može da pomogne nekome da se nosi sa emocionalnim posledicama nesanice i nedostatka energije, što je obično povezano sa sindromom hroničnog umora.

Kognitivna terapija „takođe može biti korisna, jer dobro deluje na nesanicu i depresiju, koje su obično posledice, a kasnije i uzrok teškog umora“, izjavio je dr Džim Pagel, specijalista za poremećaje spavanja i vanredni klinički profesor pri Medicinskoj školi na Univerzitetu Kolorado.

Napomene

Ne postoji tačan uzrok sindroma hroničnog umora, koji obično pogađa ljude starosti 40-50 godina, i to češće žene nego muškarace. Pretpostavlja se da su neki od uzroka hroničnog umora: pad imuniteta, velike poslovne i privatne obaveze, stresne situacije, krizne situacije ili hronične i teške bolesti u porodici.

Hroničan i stalan umor može da traje godinama i često je praćen: bolovima u zglobovima, nesanicom, uvećanjem limfnih žlezda, problemima sa pamćenjem i koncentracijom, a ponekad može da dovede i do hroničnih bolesti.

Priključite se diskusiji o sindromu hroničnog umora…

3 komentara
  1. B.

    Ovo je samo jedno istraživanje, koje je urađeno, na žalost, niste se potrudili da proverite i nastavak. Nadamo se da će neke buduće generacije imati više sreće sa ovim oboljenjem, za koje još niko ne zna ni kako nastaje niti kako se leči. Budimo realni, ne postoji ni test s kojim možete biti sigurni da imate zaista ovu bolest. Sve je samo stvar eliminacije (i put do dijagnoze je i skup i dugotrajan). Moj predlog za zdravu osobu, da bi mogao da shvati kroz šta prolazimo mi sa ovim sindromom: vežite za ruke, noge, ramena , vrat i kukove tegove, recimo za početak neku manju kilažu, i probajte tako da hodate, prvo sporije pa brže, i probajte da trčite, dok vas ti tegovi sa svih strana pritiskaju. Nije dobro poređenje, ali taj pritisak i bol koji mi osećamo i pri manjem naporu (nekada je to za nas i ustajanje iz kreveta) će možda moći da objasni naše stanje i zašto vežbanje nikako ne pomaže.

    1. Aleksandra

      Ja se slazem sa svim navedenim. Samo onaj ko ima, moze to da oseti i razume dok drugi misle da si lenj/lenja, neambiciozna ili popij vitamin proci ce. Pre tri godine mi se ovo desilo i bilo je zastrasujuce. Posle velike borbe, posle godinu dana proslo je ali se pre par meseci usled velikog fizickog napora i pada imuniteta, vratilo kao bumerang. Moja preporuka je posle svega da samo slusate svoje telo, nikada se ne forsirate, sve zive vitamine, voce i cajeve unosite. I da jacate telo hodanjem i blagim vezbama ali tek kada osetite da to mozete i to polako. Gledala sam mnoga istrazivanja naucnika o ovom i smatram da je naziv same bolesti los, ljudi je olako shvataju. Jedini doktor koji mi je poverovao i razumeo sta je u pitanju je doktor Branislav Milovanovic ali opet leciti se morate sami i sve je na vama. Samo nezno prema sebi.

  2. Skupljač kašika

    Terapija Sindroma hroničnog umora kognitivno bihevioralnom terapijom i vežbanjem se više ne preporučuje obolelima, čak je i štetna. Istraživanja su pokazala da je ova studija bila puna manjkavosti i da su istraživači blisko povezani sa osiguravajućim kućama. Vežbanje kod obolelih izaziva pogoršanja simotoma koji su mnoge pacijente vezali trajno za krevet. Nažalost, naši lekari većinom i dalje nisu upućeni u najnovija saznanja o ovoj bolesti pa se pacijenti i dalje upućuju psijijazžtru, psihologu i slično. Sindrom hroničnog umora nije bolest modernog doba. Pominje se 1740, a po nekim studijama i ranije. I Mutipla skleroza je bila smatrana psihijatrijskim obolenjem dok nisu pronašli skener za mozak i uvideli promene

Napišite komentar