U trendu

Majke koje ubijaju vlastitu decu

Nekoliko desetina žena u Rusiji svake godine završi na sudu zbog ubijanja vlastite dece. Optužene variraju od domaćica s mnogo dece do uspešnih poslovnih žena.

To, naravno, nije isključivo ruski problem. U SAD psiholozi procenjuju da je svaka četvrta majka razmišljala o tome da ubije svoju bebu.

Ali u Rusiji, kao i u mnogim drugim zemljama, vlada kultura da morate da budete jaki kako biste opstali i da je bolje ne govoriti o problemima sa mentalnim zdravljem -već samo nastaviti živeti život.

Ove priče pokazuju da post-porođajna depresija često prolazi bez dijagnoze ili se ne leči na vreme, a u mnogim slučajevima čak ni bliska rodbina ne uspe da shvati šta se dešava sve dok ne bude kasno.

Tabui

Novinarke BBC-ja na ruskom Olesija Gerasimenko i Svetlana Rajter razgovarale su sa ženama u Rusiji kako bi pokušale da otkriju zašto majke ubijaju svoje bebe.

Njihovo istraživanje pokazuje da moramo da razbijemo mitove o majčinstvu i srušimo tabue da bismo mogli da pričamo o realnostima velikog tereta koji leži na većini žena, da bismo imali veću šansu da izbegnemo tragediju čedomorstva.

Aliona, ekonomistkinja, bila je srećno udata za muža Pjotra i bili su uzbuđeni što čekaju bebu.

Kupili su odeću za bebe i kolica, a Aliona je pohađala časove priprema za porođaj. Ali niko nije pomenuo psihološke probleme koje nova mama može da ima.

Nakon što je rođena beba, Aliona je patila od nesanice i žalila se da ne može da izađe na kraj s tim.

Ispostavilo se da je u prošlosti imala psihotični napad i psihijatar joj je sada ispisao lekove, što joj je malo pomoglo.

Jednog dana Pjotr se vratio kući i zatekao njihovu sedmomesečnu bebu mrtvu u kadi, a tek je kasnije pronašao Alionu pored jezera u moskovskom predgrađu. Nakon što je udavila bebu, ona je popila flašu votke, sa namerom da se utopi, ali je izgubila svest.

Rastresen, Pjotr odlazi na svako ročište Alioninog suđenja i pokušava da je uteši dok ona sedi na optuženičkoj klupi.

On je ubeđen da je sve moglo da se izbegne samo da je neko Alioni pomenuo post-porođajnu depresiju.

„Nije imala nikakve zle namere, doživela je nervni slom“, kaže on.

„Da ju je pregledao odgovarajući lekar, da sam je odveo u bolnicu kad je to tražila od mene, ovo se nikad ne bi desilo.“

Ruski kriminolozi kažu da je 80 odsto žena odlazilo kod lekara pre nego što je ubilo svoje bebe žaleći se na glavobolju, nesanicu ili neredovnu menstruaciju.

Ko su one?

Prema ruskom zakonu, ovaj nedovoljno istraženi i tabu zločin naziva se filicid, ubistvo deteta koje je počinila njegova majka.

Tu je još i neonaticid – kad ona ubije novorođenče, i infanticid (kad je dete mlađe od dve godine).

Na sudu su u Rusiji 2018. godine završila 33 takva slučaja.

Neki kriminolozi procenjuju da postoji osam puta više sličnih incidenata koji nikad ne dospeju na sud.

„Tri ili četiri kreveta na našem ženskom odeljenju svakog meseca zauzimaju žene koje su ubile vlastitu decu“, kaže Margarita Kačaeva, forenzička psihijatarka i vodeća istraživačica na moskovskom Serbskom institutu za psihijatriju.

Računovođa, učiteljica, nezaposlena žena, socijalna radnica, konobarica, diplomka škole za dizajn, majka velike porodice, prodavačica – priče tridesetak žena koje je proučio BBC na ruskom sve su bile različite.

Uprkos stereotipima, mnoge žene koje ubiju svoju decu imaju muža, dom, posao i nisu zavisnice od narkotika.

Lekari znaju da posle porođaja latentna mentalna bolest može najednom da se pogorša.

Žene mogu da imaju hronično stanje koje se ne iskazuje u svakodnevnom životu, ali može da ga probudi bilo koji od tri događaja koji ženski organizam najviše izlaže pritisku – trudnoća, porođaj ili menopauza.

„Vidite, izgleda da sam ubila bebu“

Tridesetosmogodišnja Ana je učiteljica i njen osamnaestogodišnji i desetogodišnji sin radovali su se rođenju devojčice koju su oba njihova roditelja toliko priželjkivala.

Ali 7. jula 2018. godine, ona je sama pozvala hitnu pomoć. Trpela je strašne bolove posle porođaja, a onda su se stvari pogoršale.

Ana je osećala da ne može više da izdrži; psiholog ju je savetovao da se opusti. Kad joj je muž otišao na posao u Moskvu, ostavile je decu kod prijateljice rekavši da ide da kupi krevet.

Umesto toga otišla je na majčin grob. Narednog dana izašla je napolje bosa sa bebom i nije mogla da objasni policajcima koji su je zaustavili kuda je pošla.

Njena svekrva ju je povela kući i čini se da je Ana tada, kao što sud pokušava da utvrdi, pokušala da udavi bebu jastukom.

Kad je hitna pomoć stigla 7. jula, Ana je rekla lekaru: „Vidite, izgleda da sam ubila bebu.“

Bolničari su uspeli da ožive bebu, a Ana je smeštena u bolnicu.

Postavljena joj je dijagnoza hronične šizofrenije.

„Morate da shvatite da to nije potpuno ludilo. Žena koja je ubila dete dok je bila mentalno rastresena mogla je da vodi potpuno normalan život pre tog incidenta“, objašnjava Kačaeva.

„Oh moj Bože, doktore, šta sam to uradila? Kako sada da živim?“

Dvadesetjednogodišnja Arina skočila je iz stana na devetom spratu sa bebom u naručju.

Njen muž je bio u vojsci kad je beba rođena i ponašao se prema njoj grubo kad se vratio i otkrio da je depresivna.

Ona je živela godinu dana sa roditeljima. Dan pre nego što je pokušala da izvrši samoubistvo i filicid, nazvala je policiju rekavši da njen muž oštri nož da je ubije.

Majka i dete su pravim čudom preživeli pad, a Arina je smeštena u bolnicu i odatle u policijski pritvor.

Psihijatri su joj postavili dijagnozu šizofrenije.

Majke sa šizofrenijom i majke sa depresijom često navode iste razloga za ubistvo vlastitog deteta.

„Tako je bolje za njega, ja sam jako loša majka“.

„Ovo je jedan užasan svet, bolje je za dete da ne živi u njemu.“

„Posle zločina obično ne mogu da nađu mir i izvrše samoubistvo iz prvog, drugog ili trećeg pokušaja“, kaže doktorka Kačaeva.

Ona objašnjava da žene često završe u njenoj ustanovi kad neko iz porodice uspe da interveniše na vreme.

Jednom kad počnu da primaju pravilno lečenje, šest meseci je dovoljno za potpuni oporavak.

U Rusiji, baš kao i u SAD, sudovi odlučuju kakvu presudu će dobiti majke koje su ubile vlastitu decu.

Ako forenzički psiholozi ne proglase majku ludom, ona može da dobije veoma dugu zatvorsku kaznu.

Većina ovih žena bile su zlostavljane kao deca.

Istraživanje koje su sproveli ruski forenzički psihijatri pokazuje da je 80 odsto žena koje počine infanticid odraslo u siromašnim porodicama i 85 odsto njih je imalo razmirice u braku.

Istraživači nalaze direktnu vezu između ovih brojki: laži, svađe, nasilje, izlivi besa i pijanstvo postaju neodvojivi deo života jedne tinejdžerke, a prate odrasle žene u njihove vlastite porodice.

Teški odnosi sa roditeljima mogu biti koren agresije prema bebi, što majke koje naginju infanticidu maskiraju preteranom ljubavlju.

„Kad ste žrtva porodičnog nasilja, to je onda veoma značajan faktor za ovu vrstu zločina u budućnosti“, kaže Kačaeva.

„Većina ovih žena bila je zlostavljana u detinjstvu – emotivno, seksualno ili fizički.“

Mnogi advokati odbijaju da brane žene koje su ubile svoje bebe.

„Mislila sam da to meni nikad ne može da se desi“

„Upravnici zatvora obično kriju da ubice beba služe kaznu među njihovim zatvorenicima“, kaže Marina Kleščeva, glumica koja je bila osuđena za jedan drugi zločin.

„Nailazila sam na njih, naravno, ali ukoliko ih neko iz njihovog rodnog kraja nije otkucao, niko nije znao zbog čega su u zatvoru. Nemaju prijatelja u kampu, veoma su tihe i gledaju svoja posla zato što ako se umešaju u bilo kakvu svađu, neko bi mogao da ih satre.“

Moskovski klinički psiholog Jakov Kočetov kaže da žene odbacuju vlastite ubilačke misli i projektuju bes na druge kao odbrambeni mehanizam.

„Ukoliko pokušate da razumete ženu i možda saosećate sa njom, morate da se suočite sa osećanjima koje ona proživljava, a niko ne želi da sa suoči sa tim osećanjima.“

„Nekada sam osuđivala takve majke. Mislila sam da to meni nikad ne može da se desi“, kaže tridesettrogodišnja Tatjana, specijalistkinja koja radi sa korporativnim klijentima u velikoj telekomunikacionoj kompaniji. „Moj život su bile rasprodaje, poslovna putovanja, prijatelji, i jako sam želela bebu. Osećala sam se pripremljenom koliko je to uopšte moguće, ali ispostavilo se da nije tako.“

„Porođaj je bio veoma težak, a babice su bile grube prema meni. Posle toga su počele da mi se vraćaju slike porođaja, živopisni i bolni snovi, i budila bih se sa snažnim lupanjem srca. Mastitis, višak kilograma, čirevi, opadanje kose… sve je to uticalo na to da počnem da osećam bes prema vlastitoj bebi – kao da mi je ukrala život.“

Kad beba nije spavala noću ili je plakala zbog zuba, Tatjana bi se slomila.

„Ti si majka, zar ne? Zašto druge to mogu a ti ne možeš?“

„Od tog plakanja glava hoće da vam eksplodira i vrate vam se svi problemi iz vašeg vlastitog detinjstva“, priseća se Tatjana. „Živela sam u ubeđenju da moram da se izborim sa tim. Bila sam histerična i protresla sam bebu dok sam je uspavljivala. Ona se uplašila i počela još jače da plače. Onda sam je iz sve snage bacila na krevet i povikala: „Bilo bi bolje da si mrtav!“ i nešto još gore. A onda me je obuzelo osećanje sramote i krivice što ne mogu da uživam u majčinstvu.“

Tatjana kaže da joj je muž govorio da psihološki oštećuje dete. Odbacivao je njene pritužbe govoreći: „Ti si majka, zar ne? Zašto druge mogu, a ti ne možeš? Zašto si uopšte rodila to dete?“

Prošlo je godinu dana i sve je bilo samo još gore. Razmišljajući o samoubistvu, Tatjana je otišla kod psihologa. „Mislila sam da tako loša i zla majka kao što sam ja treba da bude zbrisana sa lica Zemlje i da moja beba zaslužuje bolju majku. Bilo bi mi lakše da se ubijem nego da moram da trpim svu tu psihološku patnju. Imala sam mnogo takvih kriza. Psiholozi su odmah reagovali i pomogli mi.“

Prevencija

Kad se potegne pitanje prevencije filicida, obično se govori o podsticanju na upotrebu kontracepcije ili anonimno ostavljanje bebe na bezbednom mestu za usvajanje. Ali ruski i zapadnjački lekari pominju i koliko je važno paziti na znake psiholoških problema majki, a posebno post-porođajne depresije.

„U idealnom slučaju, pre porođaja razmišljajte o svim mogućim scenarijama, razgovarajte o odnosu sa vašom majkom, kako se osećate u vezi sa sobom i partnerom, i razmišljajte o tome na koji sve način to može da utiče na vaše stanje posle porođaja“, kaže psihološkinja Marina Bilobram. „Trebalo bi da postoje ne samo plakati nasmejanih majki sa anđeoskim bebama već i objašnjenja kako može da bude potpuno drugačije od toga.“

Dr Margarita Kačaeva kaže: „U Moskvi i regionima imamo centre za žene koje prolaze kroz krizu. Oni su otvoreni za žrtve porodičnog nasilja i žene koje pate od depresije. Oni zvrje poluprazni zato što se žene plaše da će im, ako dođu i pričaju o svojim problemima, oduzeti njihovu decu. Iz istog razloga se plaše da odu kod lokalnog psihijatra i čak se plaše da kažu muževima i porodici iz straha da će biti ućutkane.“

Sva imena u ovom članku promenjena su kako bi se zaštitila prava dece koja su pogođena ovim pričama.

(BBC News na srpskom)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike