Tamna strana sezonskog rada: Lažna obećanja, uvrede, seksualno zlostavljanje…

Dok je većina nas već zaboravila na letne godišnje odmore na Jadranu, sezonski radnici tek su se nedavno vratili svojim domovima, prenosi „Jutarnji list“. Kako se navodi, rekordna turistička sezona donela je više od 80 miliona noćenja i zaradu koja se procenjuje na čak 9,5 milijardi evra ukupnih prihoda. Za to su zaslužni i svi oni koji su radili u turizmu, od sobarica, recepcionara, kuvara i konobara.

Foto: Mico59/Pixabay.com

Foto: Mico59/Pixabay.com

Gotovo robovlasnički odnos

Ipak, težak i zahtevan rad na velikim vrućinama često se pretvara u gotovo robovlasnički odnos. Poslodavci ne daju slobodne dane svojim radnicima, teraju ih da rade po 13 i više sati dnevno, a smeštaj i hrana koje im obećaju često su pod znakom pitanja. Ove sezone na Jadranu radilo je više od 35.000 radnika. Od toga ih je najviše radilo na poziciji konobara, pomoćnog kuvara i prodavača. Sezonski radnici su tokom turističke sezone jedan od njenih najvažnijih elemenata, ali tvrde da nemaju nikakva prava. Ssgovornici „Jutarnjeg“ otkrili su tamne strane sezonskog rada u turizmu, tvrde kako im je radno vreme “od jutra do sutra”, da je teško dobiti slobodan dan i da prekovremeni sati uglavnom nisu plaćeni. Sezonci u manjim objektima prijavljeni su na minimalac, iako primaju daleko više novca ispod stola.

Ogorčeni se vratili kući

Najviše sezonaca upravo su mladi ljudi, koji odlaze od svojih domova da zarade za džeparac. Neki od njih vratili su se kući ogorčeni. Nakon nekoliko meseci rada i spavanja u tuđem smeštaju zaključili su da to više nikad ne bi ponovili. Doživeli su omalovažavanja, vređanja, lažna obećanja, čak i seksualno zlostavljanje. Uprkos tome što im je u opisu posla stajalo da će imati normalne uslove za rad, sve se izokrenulo kada su stigli na destinaciju.

Šef me nazivao lenjom balavicom i stalno mi buljio u grudi

– Pala sam u nesvest, moje iscrpljeno telo to nije moglo da podnese. U trenutku kada sam se srušila na pločice lokala, moj šef nije reagovao, nije me ni podigao, na što je naravno dotrčala moja mlađa sestra. Podigla me sa svojih 50 kila i nazvala hitnu. Još veće poniženje usledilo je kad sam se probudila. Tada mi je šef jasno dao do znanja da ako se ne vratim na posao u roku od pola sata, neće mi isplatiti taj dan. Suze su mi krenule jer sam znala da sam taj dan već odradila osam sati. Ali, to nije osam sati ugodnog posluživanja gostiju, to je osam sumornih sati koje ne bih poželela ni najgorem neprijatelju. Uprkos tome nisam se vratila na posao, još sam imala ono malo dostojanstva. Kada kažem malo, stvarno to mislim. Jer kada te svaki dan šef naziva lažljivicom, lenštinom, balavicom i sve vreme gleda ti u grudi, osećaš se kao rob, a ne zaposleni – ispričala je 19-godišnja Zagrepčanka, koja je radila kao konobarica u Novalji.

Uprkos tome što je trebala da obavlja posao konobarice, bila je više od toga. Pomagala je kad god je trebalo, bila pomoćni kuvar, čistačica, iako to nije bio dogovor.

Foto: Beta

Foto: Beta

– Mogla sam ga prijaviti istog trena kada mi je dao da radim sa hranom, a nisam imala sanitarnu knjižicu. Ali bila sam uplašena i nisam želela još problema. Kuhinja je priča za sebe. Kad je salama pala u punu kantu za smeće, uzeli smo je i oprali vodom i poslužili u sledećoj narudžbini, jer ne žele da budu u minusu. Volela bih da kažem da sam barem imala dostojanstven smeštaj. Spavala sam na dušeku na podu nekadašnjeg balkona. U tom stanu, u sobi, spavao je i moj šef, koji je imao 63 godine, a ja, ponavljam, 19. Uvek se šetao po stanu ogrnut samo peškirom pričajući mi kako je varao svoju ženu sa bivšim radnicama. Plakala sam po cele noći i nakon trinaestog dana odlučila da dam otkaz. Taj dan sam izvređana kao nikad u svom životu, ali bila sam srećna što odlazim. Sve što sam želela je da odradim sezonu i zaradim za fakultet. Morala sam da ga zovem i molim da mi isplati novac – dodala je ona.

Tražili smo zarađenu platu, a rekli su da će nam iseći ruke

Na poslu smo takođe imali probleme. Šefica se konstantno užasavala nad mojom kafom i prosipala je. Sve je to, naravno, bilo popraćeno vređanjem. Bez obzira na to, znala sam da je to sezonski posao, naporan posao i da, što je najvažnije, traje samo nekoliko meseci – tešila se M. H., koja je došla u Senj sa svojim dečkom.

Ona je radila za šankom, a on je dobio posao konobara. Prvi radni dan dogovorili su sa gazdaricom mesečnu plaću koja je iznosila 4.500 kuna, a taj novac ni dan danas nisu videli.

– Odradili smo mesec dana i odlučili da damo otkaz – kazala je ona.

Dobili smo bolju ponudu za posao i nismo više želeli da budemo u takvom okruženju. Kada smo tražili isplatu plate, rekli su nam da smo ih pokrali i da slobodno odemo – prisetila se M. H., koja je tražila da se pregledaju nadzorne kamere u lokalu kako bi dokazali svoj rad.

– Zapretili su nam da će nam “iseći ruke”. Na to nam je jedan od njihovih zaposlenih rekao kako kamere odavno ne rade i da je bolje da odemo. Na trenutak sam mislila da to nije stvarnost. Bila sam u šoku. Prevarili su me i potvrdili ono što svi govore. Sezonci su jeftina radna snaga. U mom slučaju besplatna – potreseno govori M. H.

Radili smo po 15 sati na dan, bez ijednog slobodnog dana

Iza osmeha animatora kriju se povrede, suze i neprospavane noći, priča 19-godišnja Dora Novak o svom sezonskom poslu u Vrsaru. Već prve sedmice kad je iz Zagreba stigla u Istru, shvatila je kako unapred dogovoreni uslovi ne vrede.

– Moj tim i ja radili smo 15 sati dnevno, bez slobodnog dana. Tokom pauza učili smo nove koreografije, koje animator mora da zna, a koje su se stalno izmenjivale. Naravno, nismo obavljali samo posao animatora, radili smo sve i nismo imali pravo da se žalimo. Spajali smo žice, postavljali pozornicu, bili tehničari i kostimografi, a sve to zbog manjka radnika u animacijskom timu. Iskorišćavali su nas koliko god su mogli. Čak i kad su se pojavile prve povrede ništa se nije promenilo.To je zahtevan fizički posao, ali čak ni povrede kolena, stopala i povraćanje njima nisu bili dovoljan dokaz da ne možemo više. Bili smo iscrpljeni, povređeni i ljuti. Ljuti na to što nas iskorišćavaju samo zato što smo sezonski radnici. Jer nas gledaju kao jeftinu radnu snagu koju treba iskoristiti. Gosti u kampu svakodnevno su nam prilazili i pitali nas: “Spavate li vi uopšte? Vidimo vas uvek i svuda. Sigurno ste dobro plaćeni!” – priseća se Dora svog lošeg iskustva u Istri, gde je iz Zagreba otišla da zaradi džeparac.

– Na sve to sam se slabašno nasmejala, jer nesrećan animator nije dobar animator – kaže Dora koja zaključuje kako se tih nekoliko meseci osećala potpuno bezvredno jer su je konstantno tretirali kao da ništa ne zna. Uprkos svemu, kaže da je bila dobar i predan animator.

Ostavite komentar

Ostavite komentar