​Informatika je moguća i bez računara

Đaci uče lekcije o orijentaciji, o snalaženju uz pomoć godova drveta, mahovine i zvezde Severnjače, a udžbenik koji je štampan 2015. godine ni jednom rečenicom ne spominje GPS, iako danas gotovo svaki učenik ima mobilni telefon i koristi gugl mape…

Foto: Beta

Foto: Beta

Ovako je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, na nedavnoj tribini o reformi osnovne škole govorio dr Filip Marić s Matematičkog fakulteta u Beogradu. On nije bio planirani govornik na ovoj tribini Odbora za obrazovanje SANU, javio se tokom diskusije iz poslednjih redova. Ispričao je kako su sva deca u odeljenju njegove ćerke koja ide u treći razred izglasala da žele izborni predmet „Od igračke do računara”. Ali, učiteljica je odbila rezultat „plebiscita”, s obrazloženjem da nije osposobljena da drži nastavu. Dr Marić je rešio problem tako što volonterski drži sekciju trećacima u školi svoje ćerke.

Upravo je predlog promene koncepcije tehničkog i informatičkog obrazovanja (TIO), uz model buduće devetogodišnje osnovne škole po modelu 3+3+3, izazvao najviše polemike u SANU. Uvođenje informatike i računarstva kao obaveznog, posebnog predmeta i odvajanje od sadašnjeg predmeta TIO, izazvala je proletos žestoke reakcije nastavnika tehničkog, potom burnu raspravu na Nacionalnom prosvetnom savetu (NPS), koji je taj predlog za sada odbacio, a o tome se nedavno raspravljalo čak i na zasedanju Skupštine Srbije.

– Zašto nastavnici TIO nemaju svog predstavnika u NPS, ako ga imaju društva matematičara, nastavnika geografije, muzičkog…? Naši stavovi su mogli da se čuju samo zahvaljujući tome što je predsednik Saveta Aleksandar Lipkovski dozvolio da govorimo na sednici na kojoj se o tome odlučivalo – rekao je prof dr Slobodan Popov, predsednik Centra za razvoj i primenu nauke, tehnologije i informatike.

Po njegovom mišljenju, nepotrebno je došlo do suprotstavljanja ova dva područja, jer „nije dobro da se na bilo kojem nivou razdvaja tehničko od informatike”. On je objasnio da je do ovoga došlo jer su se oni koji nisu stručni za ovu oblast „upetljali” u pravljenje nove koncepcije i onda su na silu pokušali taj predlog da proguraju kroz zvanične institucije.

– Potrebno je formirati ekspertski tim pri SANU, u koji bi bili uključeni i stručnjaci zavoda, privredne komore, ali i nastavnici TIO. Tražimo i da se obezbede savremeni kabineti jer škole nisu opremljene – rekao je Popov.

On je istakao i da to ne znači da su nastavnici TIO protiv reforme, naprotiv, i kao primer sporosti promena naveo da je važeći normativ za opremanje kabineta za tehničko i informatičko obrazovanje pisan još 1987. godine. Tu se pominju „muzejski” predmeti poput grafoskopa i dijaskopa, u školama odavno prevaziđeni.

Dr Stevan Jokić iz Instituta za nuklearne nauke Vinča, koji je bio inicijator projekta „Ruka u testu”, koji 2003. uveden kao izborni predmet u školama širom Srbije, smatra da je današnjim klincima potrebna drugačija škola.

– Deca u školi su „palčići”, uglavnom sve rade s dva palca na mobilnom telefonu, svako dete sve informacije ima u džepu, okrenuti su kulturi ekrana, gledaju sliku dve sekunde, a odgovor traže za 15, ona bukvalno žive u virtuelnom svetu i ako mi nastavnici to ne poštujemo, nećemo moći da komuniciramo s njima. Mi smo im usadili da uče napamet, umesto da se pridržavamo one rečenice „da je bolja upotrebljiva nego puna glava” – rekao je dr Jokić.

– Tačno je da deca danas dosta koriste računare, ali ne za učenje. Takođe često čujemo da informatika nije moguća bez računara, što nije tačno. Novi svetski trend koji je krenuo s Novog Zelanda pokazuje da je učenicima u nižim razredima moguće preneti znanje bez korišćenja računara – rekao je dr Đorđe M. Kadijević iz Instituta za pedagoška istraživanja.

Bilo je i drugih učesnika u raspravi koji su zastupali stav da nastava informatike u nižim razredima može da se organizuje bez računara – dovoljni su tabla, kreda i motivacija…

Čulo se i da 80 odsto onoga što profesori nauče na fakultetu zastari dok dođe vreme da se prenese učenicima, a da za preostalih 20 odsto profesor čak i nije potreban, jer đak ima mogućnosti da sve sazna a da ne izađe iz svoje sobe. Mnogi govornici su rekli i da je potpuno nebitno koji ćemo model škole usvojiti, bitno je da se deca aktiviraju, umesto da 95 odsto vremena na času sede i slušaju nastavnika.

Informatika u modelu škole „3+3+3”

U obrazovnom sistemu tipa 3+3+3 informatika se može uključiti kao opšteobrazovni predmet od prvog razreda. Prve tri godine predmet bi bio kroz razrednu nastavu i učilo bi se o informaciono-komunikacionim tehnologijama na najopštijem nivou. Sledeće tri godine informatika bi bila u vidu predmetne nastave kroz konkretne primere, a poslednja tri razreda bi bila fleksibilna: svi učenici bi imali obavezne sadržaje informatike, ali i mogućnost izbora dodatnih oblasti. Ovaj predlog u SANU su zastupale mr Biljana Marić iz Hemijsko-prehrambene tehnološke škole i i Bojana Satarić iz Srednje škole za ekonomiju, pravo i administraciju iz Beograda.

(Sandra Gucijan, Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar