Grad koji još kuje svoje metamorfoze

Ako vreme prihvatimo kao potpuno relativan pojam, onako kako bi ga objasnio jedan od slavnih gostiju Beograda Albert Ajnštajn, onda su prošlost, sadašnjost i budućnost ovoga grada izukrštani na fantastičan način. Možda i zbog toga u trenucima povišene svesnosti osećamo suvišak istorije, događanja, podudarnosti, emocija, jer, sve nam se, izgleda, na nekom nivou dešava drugačijim redosledom. Ili nekako odjednom. Najbolje to znaju umetnici. Njihovoj inspiraciji i doživljaju Beograda biće posvećen specijalni dodatak „Politike” u sredu 30. novembra, pod pokroviteljstvom Skupštine grada. Beograd u književnim delima, na platnima slikara, u apstraktnosti muzičkog izraza, u umetnosti arhitekture… Beograd jeste inspiracija.

Foto: Beta

Foto: Beta

Zašto je tako? Zato što je „malo gradova koji imaju tako slavnu i burnu prošlost, protkanu velikim ratovima, junačkim podvizima i pobedama”, kako se kaže u knjizi jednog od hroničara Beograda Dimitrija C. Đorđevića „Kroz stari Beograd” (Službeni glasnik). Zato što su i pored često teškog života Beograđani uvek imali duha, pa i u davanju nadimaka. U knjizi Sime C. Ćirkovića „Nadimci starih Beograđana 1830- 1940” (Službeni glasnik), zapažamo jedan od mnogih: Žika Ajfel, koji je novinar, blizak Apisu i zaverenicima, nadimak je dobio zbog visine… Zato što su među legendama Beogradskog univerziteta bili i Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Miloš Đurić, Milan Jovanović Batut, Milutin Milanković, Anica Savić Rebac, Aleksandar Kostić, Aleksandar Deroko, Mihailo Petrović Alas…

Zato što je Miloš Crnjanski ovako govorio o Beogradu: „Uvek sam želeo da živim u Beogradu… A živeo sam dugo svugde, potucao se svuda, pa- kad zalelečem daleko naiđe mi Beograd koji me uteši, sa svim mojim prijateljima, varoš koja mi govori utehu…pa sam `Lament` i pisao razgovarajući s Beogradom i misleći na njega! A znate, žena mi se uvek smeje kad joj kažem: `Ja sam tebe uzeo samo zato što sam te našao u Beogradu!`”.

Zato što su o Beogradu pisali i Branislav Nušić, Kosta N. Hristić, Kosta Dimitrijević, Živorad  P. Jovanović, Milan Jovanović- Stojimirović, a posećivali ga Tagore, Rebeka Vest, Tristan Cara, Luj Aragon, Lorens Darel, Henri Mur, Dizi Gilespi, Žan- Pol Sartr, Lorens Olivije, Hičkok, Beket, Liz Tejlor, Sačmo, Sol Belou, Andžej Vajda, Kurosava, Šarl Aznavur, Maja Pliseckaja….(iz knjige Radovana Popovića „Slavni gosti Srbije 20. Veka”, Službeni glasnik).

Zbog toga što je proza o Beogradu fantastična koliko i njegova stvarnost, i zato što su stari beogradski boemi, među kojima su bili Raka Drainac i Tin Ujević, išli ispred svog vremena i bili i prvi izvođači kafanskih umetničkih performansa.

„Istorija i prošlost Beograda ne žive toliko u malobrojnim preostalim spomenicima, koliko u nevidljivom supstratu epoha i kulture koje su kao lišće razmrvljene po zemlji, slojevitog i plodnog humusa, u koji uranja svoje korene ovaj mnogostruki grad, koji se neprestano obnavlja i kojeg je njegova književnost često prikazivala kao kovačnicu metamorfoza”, citirala je viđenje Klaudija Magrisa Svetlana Velmar Janković u tekstu, koji je sa ostalim tekstovima iz njene zaostavštine, nedavno objavila „Laguna” pod naslovom „Zapisi sa dunavskog peska”.

U romanu „Druid iz Sindiduna” Vladislava Bajca, priči o ljubavi, vlasti, strahu, sumnji, na području drevnog Beograda sreću se helenska i keltska plemena, a glavni junaci ove povesti su kelstski sveštenik, druid Joan Breklien, Aleksandar Makedonski i filozof Aristotel. Svet ovoga romana svet je i različitosti kojima je naš grad oduvek bio sklon, uzburkanog Balkana koji je tematizovan i u Bajčevom romanu „Hamam Balkanija”. U novom romanu „Hronika sumnje” Vladislava Bajca, Beograd je mesto sećanja na mirne demonstracije, politička zbivanja, legendarne bioskope, koncerte… Beogradu je posvećen čitav jedan život.

Milorad Pavić u svojim pričama poziva čitaoca da se slobodno kreće Beogradom, njegovi junaci žive u lepim kućama, na različitim beogradskim adresama, sa svojim nesanicama, snovima, nadanjima. Sreću se sa pokojnicima i čudima u svojoj svakodnevici. Sveznajući pripovedač precizno nas izveštava: „Ukoliko se ova priča događa u Beogradu, to je u Ulici kralja Petra broj 6, u bašti krčme `Znak pitanja`. Ako se dešava na nekom drugom mestu, to je kako je u priči naznačeno”, piše Pavić na početku priče „Čaj za dvoje”.

Mihajlo Pantić pisac je Novog Beograda, a ovaj deo grada, za koji je i životno vezan, za naš list promišlja na sledeći način:

-Specifičnost duha Novog Beograda sadržana je u njegovoj postojanoj nedefinisanosti. U tom pogledu Novi Beograd je u potpunosti proizvoljna, gotovo slučajna naseobina. Nema zajednice, tu ljudi žive na istom mestu decenijama, a ne poznaju se međusobno, gotovo nimalo. I to je velika prednost, imate slobodu apsolutne anonimnosti, pa time i slobodu punog izbora, kaže Pantić, dodajući:

-Obavezni ste samo onome u šta se lično ulažete. U tom pogledu zanimljivo mi je da se i generacija mojih sinova, takođe rođenih i odraslih na Novom Beogradu, ponaša istovetno, u potpunosti koristeći tu prirodom mesta stečenu mogućnost. I to je takođe prednost, život u takvoj sredini manje nas sputava, i mada nas u velikoj meri određuje ipak nam daje priliku da ga oblikujemo onako kako želimo. Lična odlučnost tu je prilično dobra protivteža društvenom pritisku. Ne znam da li to možemo zvati duhom mesta, valjda zato i pišem o duhu koji stalno izmiče. Kada bih znao sve o njemu, ne bih ni pisao.

Nekada je Novi Beograd nazivan „velikom spavaonicom”, međutim, Pantić smatra da ovaj stereotip konačno treba poništiti:

–Ako na dvesta metara od moje zgrade peva Bočeli, a na trista sviraju „Rolingstonsi“, o kakvoj je tu spavaonici reč? Novi Beograd je prepun elitne kulture. Drugo je pitanje da li su i u kolikoj meri njegovi stanovnici za nju zainteresovani. A Sava i Dunav daju mu zaista prostornu posebnost, ćutanje nad vodom ispunjenije je nego bilo gde drugde. I mada je Novi Beograd deo Beograda, on je ipak svet za sebe, vidim to čim pređem most. Sa druge strane reke sve izgleda nekako drugačije, tu se naprosto oseća patina vremena, starost grada, nasuprot manjku istorije u novopodignutim blokovima.

I u Starom gradu, kao i „preko mosta” duh Beograđana isti je. Stanislav Vinaver davno ga je i dobro ocenio: „O čemu Beograđani počnu neoprezno da šuškaju, oni to ušuškaju, pa bilo to dobro, ili bio belaj. Nigde se šapat tako daleko ne čuje kao u Beogradu.”

(Marina Vulićević, Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Oznake