Zašto je Obama pravio svoje najveće greške?

Da li je Barak Obama bio realista u spoljnoj politici? Ovo je pitanje postavio jedan od najvećih svetskih stručnjaka za međunarodne odnose, Stiven Volt, odgovarajući već na samom početku analize u „Forin polisiju”, nažalost, sa ne.

Foto: Beta

Foto: Beta

Da je američki predsednik bio vođen idejama realizma u svetskoj politici, posebno idejom da se strane zemlje ne mogu oružjem naterati da slede izvesnu ideologiju ili da urede svoja društva onako kako to velike sile od njih očekuju, izbegao bi neke od svojih najvećih grešaka, smatra Volt.

Prva od njih je Avganistan. Obama je tamo 2009. poslao 60.000 vojnika, objašnjavajući da već jednom mora da se završi sa talibanima i da Amerika mora da se povuče iz zemlje koju je okupirao njegov prethodnik. Sedam godina kasnije avganistanski militanti vladaju na daleko većoj teritoriji nego što su ikada ranije u poslednjih 15 godina. Pentagon ne nazire kraj rata koji u Avganistanu i dalje vodi, podseća profesor sa Harvarda i zagovornik realizma u međunarodnim odnosima.

Šta reći o izraelsko-palestinsko sukobu? To je za Obamu „serija poniženja”: Izraelci su nastavili da šire naselja na palestinskim teritorijama i da gađaju Gazu, Hamas je ojačao, umereni Palestinci su oslabili, a rešenje u vidu dve države, što je zvanični američki stav o tome kako se može rešiti konflikt između Jevreja i Arapa, mrtvo je slovo na papiru.

Ništa manji neuspeh nije bio ni Obamin odgovor na „arapsko proleće”. U Egiptu je podržao odlazak sekularnog američkog saveznika i borca protiv terorizma Hosnija Mubaraka, kao i dolazak na vlast Muslimanske braće, da bi se onda predomislio i prećutno odobrio državni udar protiv demokratski izabranih islamista. U Libiji je pomogao svrgavanje Muamera el Gadafija, što je rezultiralo klizanjem ove države u anarhiju i njeno pretvaranje u jedno od uporišta Islamske države. U Siriji je istakao da Bašar el Asad mora da ode, a da (baš kao ni u Libiji) nije imao plan ko bi mogao da zameni predsednika jer se nijedna alternativa nije pokazala prihvatljivom. Voltu nije preostalo ništa drugo nego da zaključi da će Bliski istok biti u gorem stanju kada Obama bude odlazio iz Bele kuće nego kada je prvi afroamerički predsednik u nju ulazio. „SAD nisu jedine odgovorne, ali je njihovo uporno mešanje posejalo još veći haos i odbilo kako američke prijatelje tako i naše neprijatelje.”

Konačno, profesor daje Obami niske ocene i za politiku prema Ukrajini. Zamera mu što se otvoreno stavio na stranu Kijeva i što nije umeo da predvidi odgovor Moskve na krizu na Majdanu, gazeći tako jedan od osnovnih principa realizma – uviđanje tuđih interesa i poštovanje ravnoteže snaga.

Ipak, Volt smatra da je Obama pokazao da ume da razmišlja kao realista kada je kao poslednju glupost odbacio pozive američkih jastrebova da SAD treba stalno da ratuju da bi sačuvale kredibilitet. Džordž Buš je, na primer, bio okružen upravo takvim neokonzervativcima koji su smatrali da će američko oružje primorati svaku zemlju da postane poslušnik Vašingtona. Kako je Volt primetio u jednom od svojih ranijih tekstova, neokonzervativci su savetovali Buša da u Avganistanu i Iraku nemilosrdno demonstrira silu da bi ove zemlje pretvorio u proameričke kao i da bi ostalima poslao poruku šta ih čeka ako se ne povinuju vašingtonskim interesima. Ono što se dogodilo jeste to da Amerikanci i danas imaju probleme u zemljama koje su razorili i okupirali, kao i da napadi na Bagdad i Kabul nisu naterali Siriju ili Iran da skrenu sa svog kursa.

Zato Volt i hvali Obamu što je u Iranu umesto sile primenio diplomatiju, potpisujući sa Teheranom sporazum o nuklearnom programu. Obama je tako izbegao neokonzervativne zamke, ali je upao u mrežu koju su mu postavili neki od njegovih najbližih liberalnih prijatelja, zagovornika „humanitarnih” intervencija koji smatraju da se demokratija i ljudska prava šire oružjem. Volt primećuje sklonost ka intervencionizmu i ubeđenost liberala u američku izuzetnost i kod Obame u slučajevima kada je predsednik izjavljivao da je Amerika izuzetna sila i da je američko vođstvo u svetu neprocenjivo. Samanta Pauer i Hilari Klinton bili su glasovi bliski Obami koji su zagovarali humanitarne intervencije u Libiji i Siriji, pri čemu nisu objasnile kako zamišljaju da će bombe, granate i smena režima automatski od ove dve zemlje napraviti funkcionalne demokratije. Zato je Obama završio kao predsednik koji je upotrebljavao manje razorna oružja od Buša, ali i kao vrhovni komandant koji je angažovao Pentagon u daleko više zemalja nego prethodnik (stari i novi ratovi plus slanje dronova).

Volt odaje priznanje Obami za prestanak politike izolacije Kube i relativno mirne odnose sa Kinom. Zaključuje, međutim, da bi bilo mnogo bolje da je predsednik mogao da se sasvim oslobodi uticaja neokonzervativnog i liberalnog establišmenta. Tada bi povukao trupe iz Avganistana, pokidao specijalne veze sa bliskoistočnim saveznicima, zaustavio širenje NATO-a i smene režima, društveni inženjering koji je propao, između ostalog i u Libiji i Siriji.

Ipak, priznaje harvardski profesor, ograđivanje od pomenutih elita bi za svakog šefa Bele kuće bila teška misija jer u ustaljenoj spoljnoj politici svoj interes pronalaze i bogati i moćni pojedinci, snažne korporacije, uticajni instituti i blisko povezani lobiji.

(J. Stevanović, Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Oznake