Kada vam traće vreme

Foto: PublicDomainPictures/Pixabay.com

Foto: PublicDomainPictures/Pixabay.com

Većina žena je u detinjstvu naučena da je na njima da uvek budu učtive, da je nepristojno prekidati druge i da treba saslušati one koji vam se obraćaju. Međutim, strogo se držati ovih pravila nije uvek praktično, jer će nemali broj ljudi jednostavno traćiti vaše vreme.
Da ne bude zabune, ne mislimo da treba da presečete svakog ko vam se na nešto požali, izuzev ako vam je posao da slušate žalbe zaposlenih. Ipak, nemali broj ljudi sklon je tome da priča i priča, često o potpuno nebitnim stvarima, nekada zato što su tip osobe koja se večito žali na nešto (ili, još gore, uvereni su da ozbiljna i poštovanja dostojna osoba uvek mora da bude sposobna da se požali na barem 50 stvari koje po njoj nisu u redu), nekada zato što su zaljubljeni u zvuk sopstvenog glasa. Rezultat? Vi izgubite jako mnogo vremena slušajući ih, vremena koje ste mogli mnogo bolje da upotrebite, i još se osećate potpuno isceđeno.
Nema veze da li se radi o dosadnoj komšinici zbog koje uvek kasnite jer vas svaki put zadrži svojim pričama bez kraja (a često i bez smisla), ili o napornoj koleginici koja će vam dva sata kukati o nečemu iako ste zatrpane poslom, ili o prijateljici koja vam svakog dana cvili preko telefona, ili… U redu je pomagati drugima, ali nije u redu da vam oni praktično ukradu vreme kojeg ni za sebe nemate dovoljno. Ovo ume da ima i direktne negativne posledice na poslu, ako zbog brbljive koleginice ne stignete da uradite ono što vam je zadato.
Kako se izboriti s ovim? Učtivo – i neumoljivo. Procenite da li osoba koja vam priča stvarno ima nešto ozbiljno da vam kaže, bilo da se radi o poslu, bilo o ličnom problemu (recimo, dijagnostifikovana joj je neka teška bolest i neophodno joj je da vest o tome s nekim podeli), ili se radi o još jednoj „rundi“ u suštini nebitne priče. A onda, ako se ne radi o nečemu što je bitno i/ili što ne može da čeka, učtivo joj recite da biste voleli da je saslušate, ali u tom trenutku stvarno imate mnogo posla i morate da idete i predložite da taj razgovor nastavite nekom drugom prilikom. Po potrebi, tu drugu priliku možete i eskivirati.

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Nataša Gajić

    Znate šta, to što su na kasi „raspredale“ priču koja, uzgred, i nije morala da bude baš toliko gadna a da je ja ne čujem, jer meni nije bila ni namjenjena, lijepa ili ružna. Znam, čula sam da se radi o djetetu i bolesti, vidjela sam tužan i nemoćan pogled „raspričane“ kasirke, da još ima nade ili se nešto iščekuje… Morala sam da se maknem sa tog mjesta jer sam u prolazu, kao na pokretnoj traci, samo to se od mene i očekuje, a ne druga situacija, uostalom, već sam previše čula. Pomislila sam, zašto je ta žena uopšte tu, na radnom mjestu, a ne pored svog bolesnog djeteta, zašto je još muče, a jedva se drži na nogama, nije moguće da i sami ne znaju. Potpuno pogrešno mjesto i ja bih „pala“… nije važno što je svako mjesto pravo, za povjerljive razgovore koji prividno sve olakšavaju.

Ostavite komentar