Mišel Onfre o prizorima s Veličkovičevih slika
BEOGRAD – Posmatrajuci slike Vladimira Velickovica, nikome ne pada na um da ih omiriše, oseti njihov ukus…neko će osetiti miris ulja, terpentina, laka, drugih pratecih mirisa… Ali, kakvi će mirisi izazvati naš njuh, čulo ukusa ako uđemo u sliku, ako se nademo u Velickovicevskom prostoru, pisao je čuveni francuski filozof Mišel Onfre o našem slikaru.
Ali, priđimo slici s takozvanim niskim čulima, predlaže Onfre i onda primećuje:
„Velickoviceva gramatika nam je poznata: gavranovi, žicane ograde usred geografskog ništavila, vešala, ponekad skele potrebne za vešanje čoveka: ružicasta žarišta, razbuktali plamenovi i guste mase dima, nepregledni, pusti predeli, pesak, prostranstva izgorene, uništene zemlje, leš bez glave; drugde, na nekom drugom platnu, glava bez tela, pacovi koji beže, bezglavi psi, covekov leš koji pada u prazninu… kada izademo iz platna, njegovi mirisi nas i dalje progone…“
O brutalnosti, ali istovremeno o lepoti na slikama Veličkovića Onofre je zabeležio: Pokušavamo da umaknemo nasilju smrada, zaraze, memle, ali njihovo prisustvo nas ne napušta: čujemo zvuk kljucanja ptice koja rije zemlju u potrazi za crvom, verovatno zasićenim ljudskim mesom; udaljeno pucketanje vatre; škripu vešala; tihi krik obezglavljenog; zveckanje kandži pacova koji beže od ljudi, s tragom njihove krvi na brkovima…
Onome ko ovako oseti, ovako cuje slikarstvo Vladimira Velickovica, kaže Onofre, prizor ce govoriti nešto drugo, drugacije i od tada će on na drugi nacin gledati njegove metafizicke slike.
„Tišina slikarstva – njegovog slikarstva – ne sme nas spreciti da od celog tela tražimo da ucestvuje u svecanosti koju nam nudi umetnik. Iako se ta svecanost odvija na rubu provalije. Ljudi kopaju svoje grobnice, slikar ih samo osvetljava“, zaokružuje francuski filozof svoj utisak, koji je objavljen na sajtu Oktobarskog salona.
Vladimir Velicković je prvi put izlagao u Beogradu 1951. godine. Završio je Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu 1960. Prvu samostalnu izložbu imao je u Muzeju savremene umetnosti. Godine 1965. osvojio je Nagradu Pariskog bijenala. Naredne godine se preselio u Pariz, u kome i dalje živi i radi.
Njegova prva samostalna izložba u Parizu održana je u Galerie du Dragon 1967. Godine 1983. imenovan je za profesora na Visokoj nacionalnoj školi likovnih umetnosti u Parizu i na mestu predavaca ostao je 18 godina. Godine 2009. osnovao je Fond Vladimir Velickovic – za crtež, za podršku mladim srpskim umetnicima.
Velickovic je clan Srpske akademije nauka i umetnosti; francuske Akademije lepih umetnosti, Makedonske akademije nauka i umetnosti; odlikovan je Ordenom za umetnost i književnost u rangu viteza i Ordenom viteza Legije casti.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.