Solo album Serža Tankiana

Prva pomisao mnogih fanova System of a Down-a bila je: da li se bend raspao? Ne, bend se nije raspao, samo je Serž odlučio da ispita granice sopstvene kreativnosti. Dokazani pevač, multiinstrumentalista, producent i vlasnik sopstvene izdavačke kuće, Serjical Strike Records (pod okriljem Columbia Records-a), sastavio je „album iz slojeva“, kako sam kaže. Sam je snimio većinu instrumenata, a zatim se kao producent potrudio da sve to zvuči kao da je bend svirao uživo. Dobrim delom je i uspeo u tome.
Dakle, album se zove „Elect the Dead“, sadrži 12 numera, a u prodaji se pojavio 23. oktobra širom sveta (u nekim državama i koji dan ranije). Razlike u odnosu na System of a Down su očigledne, ali nisu drastične kao što je bilo najavljeno. Tekstovi se bave istim temama kao i svi prethodni tokom Seržove karijere, uglavnom socijalnim i političkim problemima. Muzički gledano, čitav album je instrumentalno znatno prostiji od SoaD albuma, dok aranžmanski ne zaostaje mnogo. Ali, da krenemo redom. Prve dve numere su „Empty Walls“ i „The Unthinking Majority“, koje su izabrane i za prva dva singla. Obe pesme savršene su za singlove i odličan su uvod u album. „Empty Walls“ se drži koncepta koji se već godinama smatra standardom za rokenrol hitove: blaga i „osećajna“ strofa i žestok refren. Već pri drugom slušanju imate osećaj da ste pesmu čuli mnogo puta ranije. „The Unthinking Majority“ ima suprotan koncept, čitava pesma je brza i čvrsta, sem refrena koji vas s vremena na vreme „preseče“ i podseti da ovo nije samo rokenrol već jasan politički stav.
Svi oni koji nisu do sada imali prilike da se sretnu s Tankianovim glasom i stilom pevanja (ako takvih još ima), sigurno će biti zbunjeni. Neobične vokalne linije i izvedba ostavljaju jak utisak. Međutim, što duže slušate, osećaj egzotike nestaje. Ako ćemo pravo, Serž jednostavno nema stvaralačke energije koliko i ceo SoaD, iako su njegove pesme interesantne zahvaljujući vokalnim linijama, instrumentalno su potpuno nezanimljive. Taj problem je izražen u sledeće tri pesme po redu, koje, svaka na svoj način, nose atmosferu balade, ali su muzički nedorađene. „Money“ je četvorominutna balada koja odaje utisak da se proteže u nedogled, s prilepljenim SoaD-ovskim refrenom koji na trenutak privuče pažnju slušaoca, ali zatim se sve vrati u letargiju. „Feed Us“ je prva numera ispraćena spotom, što se ne čini kao posebno dobar izbor. Glavni adut za reklamiranje na internetu je „Saving Us“, treća balada za redom, kojoj nedostaje samo mali dodir instrumentalne originalnosti da bi bila veliki hit. Mada, nikad se ne zna, možda to postane i ovako. „Sky is Over“, „Baby“, „Lie Lie Lie“ i „Praise the Lord and Pass the Ammunition“ su četiri numere približnog kvaliteta, koje nastavljaju tamo gde su prve dve stale. Između njih ugurala se „Honking Antelope“, jedna od najnižih tačaka na albumu.
Pretposlednja numera, „Beethoven’s Cunt“, možda je i najoriginalnija, ali neobična odluka da poslednja na albumu bude naslovna numera, ponovo balada, i to najsporija, pomalo zbunjuje. Doduše, možda je to i bila namera. Pored toga što je pozajmio imidž od Frenka Zape, Tankian pokušava da bude i originalan kao legendarni gitarista, ali za to će mu trebati još malo vežbe.
Posle svih reči kritike možda će vam konačna ocena zvučati neočekivano, ali ovaj album ne treba zaobići. Možda bi nam živi nastup Serža Tankiana i njegovog pratećeg benda dodatno približio ideju iza ovog izdanja, ali, nažalost, njihova evropska turneja s bendom Foo Fighters zaobilazi naše krajeve u širokom luku.
Koristan link

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.