„Kao i većina velikih marinaca, i ja sam mrzeo jedinicu. Mrzeo sam to što sam marinac zato sam više od svega na svetu želeo da budem pametan, slavan, seksi, da imam previše seksa, da budem pijan, pojeban, visok, sam, slavan, pametan, poznat, shvaćen, voljen, da mi sve bude oprošteno, da imam previše seksa, da budem pijan, visok, pametan i seksi – a više od svega toga, ja sam bio marinac. Ćelavac.“
Entoni Svoford, Ćelavac
U leto 1990. godine Entoni Svoford, 20-godišnji upisnik treće generacije, poslat je u pustinju Saudijske Arabije da bi se borio u prvom ratu u Zalivu. Godine 2003. njegovi memoari iz tog perioda i s tog mesta postaju bestseler – knjiga „Marinac“. Svoford ju je napisao s tolikom važnošću, neposrednošću, iskrenošću i humorom, kako to može samo neko ko je lično proživeo takvo iskustvo – mlad vojnik obučen za borbu, a onda suočen s frustrirajućom stvarnošću u kojoj mora da čeka da rat uopšte počne. Svofordova knjiga provela je devet nedelja na listi najbolje prodavanih po „Njujork tajmsu“. U nekim publikacijama hvaljena je kao „već neka vrsta klasika i osvežavajuća; memoari iz rata u Persijskom zalivu, knjiga koja spada među najbolje knjige o vojsci ikada napisane; sumanuto putovanje poznato milionima mladih ljudi, ali ipak jako retko tako dobro predstavljeno.“
„Kada sam prvi put pročitao knjigu, reagovao sam na činjenicu da je rat posmatran kroz prizmu veoma specifične osobe, one koja pokušava da se nosi sa svime i da otkrije ko je ona u stvari. Bio sam fasciniran mešavinom mačizma, komedije, nadrealizma i pomalo uvrnutog sagledavanja stvari“, priseća se svojih utisaka Sem Mendes (Sam Mendes), režiser filma „Marinac“ („Jarhead“). „Bila je to knjiga kao nijedna druga, o ratu kakav nijedan nije bio, pa bi ovo mogao biti ratni film kao nijedan do sada.“
„Svaki marinac ima drugačije iskustvo; svaki vod ima drugačije iskustvo; svaki bataljon ima drugačije iskustvo – čak i iz istog rata. Želeo sam da snimim film baš o ovom fascinantnom čoveku i o tome kako su ga menjala i izgrađivala iskustva kroz koja je prolazio u tom ratu. Ono što pamtimo o ratu u Zalivu jesu čisti snimci malecnih bombi koje bezgrešno pogađaju gradove koji su kao igračke, otuđeni od bilo kakvog osećaja za ljudski život. Meni je zanimljivo da sada uđemo u njega kroz osobu na zemlji, jer upravo to nije nam bilo dozvoljeno u ovom ratu. Tonijevo iskustvo u pustinji uzima ono što o ratu prihvatamo kao normalno i jednostavno ga okrene naglavačke. To vam je kao kada bi Selindžer posmatrao rat u Zalivu.“
Svofordova najbolje prodavana i od kritike prihvaćena knjiga, o životu marinca početkom devedesetih, hvaljena je zbog mnogo toga, a pre svega zbog nesvakidašnje i bolne iskrenosti s kojom pripovedač predstavlja svoj svet – ona je priča iz prvog lica od strane vojnika treće generacije (Svoford je začet 1969. godine, kada je njegov otac bio na odsustvu iz Vijetnama), o vojnoj mašineriji koja ga okružuje. Umesto klasičnih slika umivenih junaka u uniformama koji se bore za „stvar“, imamo mlade regrute u znojavoj pustinjskoj opremi koji obožavaju rok muziku, skloni su pornografiji i raste im neispunjena želja za krvlju. Obučeni su za ubijanje, a onda stacionirani na suvom, negostoljubivom i užasnom terenu.
U takvoj situaciji višak testosterona dovodi do unutrašnjih alfa-mužjak sukoba, (s obzirom na to da neprijatelja nema na vidiku, a sve je veća mogućnost da ga uopšte neće ni biti), do nemoralnog ponašanja i potpunog nepoštovanja svih, od nadređenih oficira do ljudi koje su došli da oslobode. Sve to priča nam vojnik koji je pre svega više kod kuće i čita Kamija nego što se privikava na teške uslove života u marincima.
Mendes završava: „Mislim da je većini ljudi veoma teško da pronađu svoje mesto u ovom svetu, da to ostave po strani i budu samo telo, jer kada si u ratu, na kraju dana si upravo to. Postoji razlog zašto su svi isti, jer u osnovi oni i jesu isti. Moraš da budeš prilično vešt da bi primetio neku osobenost bilo gde na uniformi marinaca. Nema imena, ničeg nema. Svi izgledaju isto. To je duboko u psihologiji marinaca. Na nekom nivou, to je van domašaja mog poimanja. Međutim, ja se tome i divim i jako to poštujem, jer je veoma nesebično.“
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com