Zašto većina nas ne podnosi sopstvenu boju glasa
Averzija prema sopstvenom glasu tako je uobičajena da je za nju uveden stručni termin: suočavanje sa sopstvenim glasom.
Zašto se to dešava?
Odgovor na to pitanje često nam se servira u medijima, a polazi od toga da obično čujemo svoj glas dok pričamo. U tom procesu primamo zvuk prenesen spoljnim putem, odnosno protokom vazduha, i zvuk prenesen unutrašnjim putem kroz kosti.
Takav provod zvuka kroz kosti dostavlja bogate niske frekvencije koje nisu sadržane u zvuku provedenom putem vazduha. Kada čujemo svoj snimljeni glas bez tih frekvencija, zvuči nam viši i drugačiji. Načelno, razlog zbog kog ne volimo svoj snimljeni glas je činjenica da on tada ne zvuči onako kako očekujemo.
Povezanost između glasa i identiteta
Silk Paulman (Silke Paulmann), psiholog sa Univerziteta u Eseksu, nagađa da upravo ta činjenica stvara u nama jezu i odbojnost prema sopstvenom glasu, zbog raskoraka koji se događa između onoga što čujemo i naših unutrašnjih očekivanja.
Kako prenose mediji u regionu, ona smatra da naš glas igra veliku ulogu u formiranju identiteta pa zbog toga se svako od nas oseća nelagodno kad shvati da mu glas nije onakav kakvim ga zamišlja.
Neka istraživanja pokazala su da ta teorija daje tek delimično objašnjenje. U istraživanju objavljenom 2013. godine učesnici su morali da ocene privlačnost različitih snimljenih uzoraka glasa. Kad je u te uzorke potajno bio dodan njihov glas, ocenili su ih znatno višim ocenama nego kad bi svesno prepoznali svoj glas.
Važna uloga vanjezičnih elemenata
Psiholozi Fil Holzeman (Holzemann) i Klajd Rousi u svojim su eksperimentima 1966. godine zaključili da se sučeljavanje s vlastitim glasom ne javlja samo kao rezultat razlika u očekivanoj frekvenciji nego i kao neobično otkriće koje dolazi na videlo nakon spoznaje svega što se može preneti sopstvenim glasom.
Usled toga naš glas ne zvuči samo drugačije od naših očekivanja nego i otkriva aspekte naše ličnosti koje možemo u potpunosti sagledati tek nakon što čujemo snimak. Neki od tih aspekata su: nivo anksioznosti, neodlučnost, tuga i ljutnja.
Njihova sledeća studija pokazala je da su dvojezični ljudi koji su naučili drugi jezik nakon 16. godine života, izrazili više neprijatnosti kad su čuli svoje glasove snimljene na svom prvom jeziku.
Malo je verovatno da su drugi u jednakoj meri kao mi iznenađeni visinom tona našeg glasa, a još je manje verovatno da oni posmatraju naš glas na isti način kao mi. Mi nemamo običaj kritički slušati tuđe glasove tako da je vrlo izvesno da jedino mi sami razmišljamo o našem glasu, zaključuje Guardian.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.