Nemoguće pitanje (2)

Naravno! Dobro, recimo da sam ti rekao da te volim jer umeš da spremiš fantastičnu sarmu. Zvuči li ti to logično? Mada, volim to što si sjajna kuvarica.

Ne, ali to je drugačije.

Drugačije od čega?

Sad samo izbegavaš odgovor.

U redu, šta ako ti kažem da te volim zato što si tako lepa? To bi zvučalo grozno, kao kad bi ti meni rekla da me voliš jer sam bogat, zar ne?

Međutim, ti nisi bogat, a ja te ipak volim!

Tačno.

Ah, tako dakle…

Šta?

Znaš li zbog čega me voliš ili ne?

Da. Delom zbog… Znam, ali to nije određena stvar. Pre je kao…

Prosto ne znaš.

Znam! To samo nije…

Ma, u redu. Nisi čak ni siguran da li me voliš. Baš lepo.

Kako to misliš baš lepo? Zbog čega ti mene voliš, ha? Ko može da odgovori na to pitanje?

Ne znam da li sam rapoložena da ti to sad kažem. Upropastio si celo popodne.

Ja sam upropastio? To je bilo tvoje pitanje, samo sam pokušao da odgovorim.

Čini se da se nisi baš potrudio.

Dobro, reci ti meni zbog čega me voliš? Baš bih voleo da čujem. Samo napred.

Ponekad, kada se udubiš u objašnjavanja, podsetiš me na to kako mi je tata objašnjavao neke stvari. To volim. Uozbiljiš se i koncentrišeš se ili si uzbuđen… E, to mi se mnogo sviđa.

Ipak, to nije odgovor na pitanje zašto me voliš. Govoriš li da me više nećeš voleti ako mi cigla bude pala na glavu i ne budem više umeo da studiozno mislim?

Ne, i dalje bih te volela.