Da li pas koji laje ne ujeda?

Pogrešno je mišljenje koje imaju ljudi, a ono se odnosi na lavež psa. Naime, većina smatra da pas koji laje i reži, zapravo upozorava na to da je sledeći korak “beži uješću te”. A da li je baš tako?

Lavež pasa je u stvari pseći znak za uzbunu kojim on alarmira druge članove čopora kome pripada uključujući i nas ljude.

Značenje poruke koja se daje lavežom glasi: „Dešava se nešto neuobičajeno, budite na oprezu!“. U divljini taj alarm ima dve posledice: mladunci se sakriju gde stignu, a odrasli članovi čopora se okupe za akciju. U ljudskoj okolini pseći lavež je isto što je nekad bila zvonjava zvona, gonga ili trubljenje roga, znak da se „neko približava kapiji tvrđave“. Ovaj alarm ne govori da li je onaj ko se približava prijatelj ili neprijatelj, ali postiže to da se preduzmu potrebne mere predostrožnosti. Upravo zato, glasan lavež psa može da bude pozdrav vlasniku koji se vraća kući podjednako kao i reakcija na prisustvo provalnika. Kada se takva osoba identifikuje, lavež često bude zamenjen ili prijateljskim ritualom pozdravljanja ili ozbiljnim napadom na uljeza.

Sam napad kao takav je potpuno nečujan. Pas nasrće pravo na uljeza i ugrize ga. Ovi tvrdnju potvrđuju demonstracije rada policijskih pasa koji napadaju ljude koji se pretvaraju da su odbegli kriminalci. U toku ovog testa, čovek sa specijalnom uniformom (vatiranom, otpornom na ugrize), beži po polju, a dreser pušta psa da ga uhvati, nema nikakvog laveža i sve se odvija nečujno. Lov na čoveka se završava tako da pas skoči na njega, uhvati ga zubima za ruku i čvrsto drži.

Beg psa je takođe nečujan. Pas koji beži, radi to nečujno, a svaki glas koji eventualno ispusti je zapravo znak konflikta ili frustracije.

Potpuno nečujni napadi policijskih pasa ređi su od napada režanjem. Režanje, praćeno povlačenjem usana da bi se iskezili zubi je tipično za psa koji je u jako agresivnom raspoloženju i pomalo prestrašen. Mala primesa straha je ono što pretvara nečujan napad u napad praćen režanjem, ali sa takvim psom nema šale. Podsticaj za napad u njemu je jači od podsticaja za beg.

Režanje pasa je samo malo više zastrašujuće od keženja zuba, ali opasnost od napada ostaje velika. Pas koji reži je možda više u defanzivnom nego ofanzivnom raspoloženju, ali u njemu postoji visok nivo agresivnosti, dovoljan da u svakom trenutku „eksplodira“ u pravi pravcati napad.

Kada se ravnoteža pomeri od napada i kada počne da preovladava strah, režanje počinje da se smenjuje sa lajanjem. Podmuklo režanje se odjednom pretvara u glasno lajanje. Ta radnja se ponavlja: režanje-lajanje-režanje-lajanje. Kada bi se moglo prevesti na naš nivo razumevanja psećeg jezika, onda bi to zvučalo ovako: „ja bih vas rado napao (režanje)“, ali „mislim da je bolje da pozovem pojačanje (lajanje)“.

Ukoliko faktor straha u mozgu psa preovlada nad faktorom agresivnosti, nestaje režanje i čuje se samo lajanje, glasno i ponavlja se. To može potrajati iritantno dugo, sve dok strani element koji ga je izazvao ne ode i nestane, ili dok “na lice mesta” ne stigne ljudski “čopor” da izvidi šta se događa.

Jedinstvana karakteristika psećeg laveža je da se ono vrši u “mitraljeskim” rafalima. To je nešto što dugujemo selektivnom odgoju pasa, a ne divljem nasleđu ovih naših domaćih životinja. Vukovi doduše laju, ali zvuk koji proizvode dok laju je manje impozantan. Kada prvi put čujete lavež vučijeg čopora odmah vam je jasno da se radi o lavežu, ali vam je teško da poverujete da može biti tako skroman i tako kratkotrajan. Lavež vukova nije naročito bučan i preterano čest, ali je uvek jednoličan. Obično se po nekoliko puta ponovi “vaf”, ali nikad se ne pretvori u “mitraljeski” rafal, lavež, tipičan za pripitomljene potomke vuka.

Sledi jedan neobičan podatak. Naime, vukovi koji žive zajedno sa psima, nauče posle nekog vremena da laju kao psi. Drugim rečima, prelaz sa vučijeg laveža na pseći nije težak. Pored ove sposobnosti brzog učenja, verovatno je da se u prvim stolećima domestikacije (pripitomljavanja) pasa, vršilo prilično brzo selekcionisanje da bi se dobili bolji i bučniji “lajači” da bi služili čoveku kao alarm. Iz svakog legla su birani najbučniji mladunci i onda su dalje selektivno pareni sve dok se nisu dobili današnji psi čuvari. Danas gotovo sve rase pasa poseduju genetsku, urođenu sposobnost usavršenog laveža, s tim da neke rase poseduju tu sposobnost u većem obimu od drugih.

Sve u svemu u zaključku može da se kaže, da je stara uzrečica “pas koji laje ne ujeda” zasnovana na istini. Pas koji laje obično nije dovoljno hrabar da napadne i ugrize, a pas koji grize se ne trudi da alarm pojača lajanjem.

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com