Zauvek s nama: Milan Mladenović

Priština, kasarna "Kosovski junaci", 5. novembar 1994. Reklo bi se miran period, zatišje između dva rata.

Samo dva dana pre toga imali smo incident. Na isturenom stražarskom mestu, nekoliko kilometara od kasarne, jedan od mojih najboljih prijatelja ispalio je rafal od svih 30 metaka. Moj posao je bio da odem i izvidim situaciju. Srce mi se u grlo popelo. Ne toliko od straha koliko od brige za drugara. Uvek se pomisli na najgore. Našao sam ga šćućurenog uz jedno drvo i uplakanog. Jedva je prozborio šta se desilo. Tih dana bile su aktuelne provokacije. Dovikivali su se s brda na brdo i bacali kamenice na stražare. On jednostavno nije izdržao. Srećom, nije bilo povređenih a izveštaj je kasnije prošao kod nadležnih.

Bio nam je potreban odmor. Njemu, ali i meni. On je skinut sa straže, a ja sam dobio dežurstvo u kasarni. Mnogi su jadikovali nad mojom sudbinom, dok sam ja slavio. Bili su to najlepši sati provedeni tamo. Mrak, vojska spava, sve utihne. Papir i ja sami. Bio sam u stanju da napišem po nekoliko opširnih pisama za noć ili dobar deo svoje knjige. I dok su drugi "dežurci" gledali kako da "uhvate krivinu" i bar malo odremaju, ja sam uživao u pisanju. Ne da nisam spavao nego mi je noć bila kratka za sve planove. Međutim, nije tako bilo tog 5. novembra. Zašto?

Dok sam se spremao u samoći za svoje pisanije, ušao sam nakratko u prostoriju s televizorom, bez nekog značajnijeg razloga. Tek da vidim šta je novo u Beogradu. Slika koja se pojavila nije mi odmah bila jasna. Crn ekran sa slovima: Milan Mladenović – In Memoriam. "Bože, ovaj čovek se zove kao jedan od mojih omiljenih pevača", pomislio sam. Pojačao sam TV i ostao nem do jutra. Koliko god ne želeo da poverujem, bio je to on. Verovatno najveći ikada na ovim prostorima. Moj vaspitač i moja inspiracija. Tekstovi koji su podizali jednu generaciju, glas koji skuplja pluća i disati ne da. Moji papiri su ostali prazni do jutra, a ja sam zoru dočekao, čini mi se, deset godina stariji. I plakao sam, al’ da niko ne vidi.

Tog dana, 5. novembra 1994. godine, zaista je otišao veliki Milan Mladenović. Bio je to ogroman bol za sve nas i svakako nenadoknadiv gubitak. Njegov rad sam pratio još od "Šarla Akrobate". Usledila je nakratko "Katarina II", pa onda sigurno najveći bend na ovim prostorima – "Ekatarina Velika". "Kao da je bilo nekad", "Ti si sav moj bol", "Novac u rukama", "Zemlja", "Pored mene", "Ljubav", "Krug", "Par godina za nas". Ima li nekoga na ovom svetu da mu ove reči ništa ne znače? I ako ih ima, možemo ih samo nazvati siromašnim.

Jedan od svojih najvećih životnih poraza doživeo sam odmah tog jutra 6. novembra. Ispijen od bola i naduven od suza, jedva hodajući, budio sam vojsku rečima: "Ljudi, nema više Milana Mladenovića!" Od oko 120 probuđenih vojnika, moj prijatelj Dejan je jedini pitao: "Kako misliš, nema?" Kada sam mu objasnio, oči su mu se zacaklile i kasnije je neuspešno pokušavao da prikrije suze. Još samo jedan saborac iz Novog Sada je prokomentarisao: "Strašno!" Svi ostali, dok su se krmeljivi i nenaspavani oblačili, pitali su me – "A ko ti je to?" Za mene je to bilo užasno bolno i neshvatljivo pitanje. Ipak, u deceniji naših najvećih poraza i posrtanja našao sam jednostavan odgovor. Da je u ovoj zemlji bilo više onih koji su čuli za Milana Mladenovića, nama se sigurno ne bi desili ni glad, ni nemaština, ni inflacija, ni ratovi, ni stradanja, ni izbeglice… Ovako, to nam je – što nam je.

Srećom, i danas ipak ima dovoljno nas koji ga pamtimo i pamtićemo dok smo živi.

Milan Mladenović, zauvek s nama!

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.