Repovi kontroverznog zakona Digital Millenium Copyright Act (DMCA), koji reguliše pitanja autorskih prava i intelektualne svojine u oblasti digitalnih medija, malo-malo pa potresu američku javnost. I taman kad pomislite da se situacija malo smirila, iskrsne nešto što nanovo ustalasa za kratko umirenu površinu “digitalnog mora”.
DMCA je vrlo strog prema bilo kom obliku narušavanja digitalnih autorskih prava, a strogi su i kriterijumi koji definišu šta se podvodi pod pojam “narušavanja” i dolazi pod udar sankcija predviđenih ovim zakonom. Prema slovu DMCA, kršenjem autorskih prava se, pored neautorizovane upotrebe ili nedozvoljenog umnožavanja materijala, smatra i širenje bilo kakvih informacija u vezi sa ukidanjem primenjenih metoda zaštite, enkripcije, skremblovanja, i sl., pa makar to bilo i u naučne svrhe.
Kompanije diskografske i zabavljačke industrije su, koristeći snagu i velika prava koja im ovaj zakon pruža, počele da sprovode neku vrstu terora nad čitavim slojem informatičke zajednice koji se bavi pitanjima digitalnih prava i enkripcije, često ucenjujući i preteći čak i ljudima čije su namere osvedočeno akademske.
I taman kada se činilo da će svi pognute glave prihvatiti ovu novu vrstu tiranije, poučeni time što su američki sudovi bili prinuđeni da, i pored razumne argumentacije druge strane i pozivanja na Prvi amandman američkog Ustava, koji jemči neprikosnoveno pravo slobode govora svakom građaninu SAD-a, a nemoćni pred činjenicom da zakon, jednostavno, jeste na strani diskografskih kuća, u nekoliko procesa vođenih po osnovu DMCA presude u korist diskografske industrije, jedan čovek je rešio da se ponovo upusti u, reklo bi se, donkihotovsku borbu. U pitanju je profesor Edvard Felten sa Prinstona, koji je napisao rad o tome kako se može ukloniti zaštita u digitalnim muzičkim formatima. On je zbog svog rada bio izložen pretnjama Inicijative za bezbednu digitalnu muziku (Secure Digital Music Initiative, SDMI) i Udruženja diskografske industrije Amerike (Recording Industry Association of America, RIAA), koje su mu saopštile da će ga, objavi li svoj rad, tužiti sudu, upravo po osnovu DMCA.
Felten je, međutim, rešio da pretnjama stane na put na sasvim originalan način: odlučio je da on tuži ove dve organizacije, kao i Ministarstvo pravde i kompaniju Verance (koja je tvorac jednog od “vodenih žigova” koje je Feltenov tim dešifrovao prošlog juna), a pozivajući se na Prvi amandman. Feltenovi zahtevi su, mora se priznati, skromni i racionalni: da mu se omogući da objavi rezultate istraživanja koje je sproveo sa svojim timom i da bude zaštićen od pretnji i mogućnosti gonjenja zbog svog akademskog delovanja.
Da bi pokazao da zaista misli ozbiljno, profesor Felten je rad svog tima, pod nazivom “Čitanje između redova: pouke iz izazova SDMI” (“Reading Between the Lines: Lessons from the SDMI Challenge”) stvarno i objavio na simpozijumu USENIX Security, nedavno održanom u Vašingtonu. Rad opisuje pojedinosti kojima se mogu prenebreći rešenja tehnologije “vodenih žigova” predložene prošle godine od strane SDMI, a u zaključku se kaže, da, uprkos tome što se radi o poznatoj tehnologiji, njena primena u ovom slučaju nije dobro rešenje jer je preskupa za primenu i lako se može zaobići. RIAA i SDMI su potvrdile da, za razliku od Feltenovog aprilskog pokušaja da rad objavi, koji je rezultirao pretnjama, ovoga puta nemaju nameru da podnose tužbe. Ipak, profesor Felten ovo naziva samo “delimičnom pobedom”, jer se radi o jednom, partikularnom slučaju, dok generalni stav diskografske industrije, ali i pristup države, ostaje isti. On je na simpozijumu svojim kolegama koji se bave sličnim istraživanjima još poručio: “Nema zaštite za ono što vi i mi pišemo. Muzička industrija još uvek želi da kontroliše šta smemo da kažemo.”
Za pozadinu celog slučaja svakako je interesantno da je izloženi rad samo deo šireg istraživanja Feltenovog tima, koji radi upravo na razvoju tehnologije koja bi se mogla koristiti umesto “vodenih žigova”, a bila bi daleko efikasnija od nje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com