Ovakvih primeraka nema u baš svakom odeljenju, ali nisu ni posebno retki. Tipična situacija s njima je sledeća: vi pričate u društvu (i ta osoba stoji i sluša vas) kako ste se videli s nekim drugom ili drugaricom i super se proveli – celo posle podne ste sedeli u omiljenom kafiću i pričali o svemu i svačemu, ili ste sedeli na omiljenom mestu u parku i toliko se zaneli u priču da niste ni primetili da su vas žive pojeli komarci, ili ste celo posle podne proveli igrajući basket, kod kuće se dobro najeli i onda zaspali kao beba. Uglavnom, ispričate nešto slično. A ta osoba se, kako vi završite s pričom, uključi s nečim kao što je: „Blago tebi kad možeš tako celo posle podne! Ja imam i previše obaveza. Kada i vidim druga/drugaricu, to je na pet minuta, imam već smišljen raspored za nedelju dana unapred i mogu vam reći da neću imati ni trenutka predaha…“ Zatim nastavi da priča o svojim obavezama i o tome kuda sve mora da ide i šta sve mora da radi, ne primećujući da ste svi vi poplaveli/zaspali/diskretno (ili ne baš diskretno) se udaljili.
Kratko i jasno, ovakve osobe su „smorovi“ kojima kao da je najzanimljivija stvar u životu da vam pričaju o svojim mnogobrojnim obavezama, i da ne prestaju s takvom pričom. Sad, možete se zapitati zašto bi iko želeo da se tako ponaša. U redu, svi imaju neke obaveze i ako ste baš pretrpani obavezama, može vam biti malo lakše ako to ispričate nekome. Međutim, stalno pričati o tome? Zar je toj osobi potrebno toliko mnogo olakšavanja i, ako jeste, zašto ne prestane s nekom od tih aktivnosti? Možda ima stroge i preambiciozne matorce koji je/ga teraju na sve te aktivnosti?
Ne. Nije reč o tome. Takve osobe stalno pričaju o tome da su prezauzete jer se osećaju izuzetno nesigurno, osećaju da ih niko ne voli i da niko neće s njima da se druži. Onda pričaju o raznoraznim akcijama koje imaju i o ljudima koje viđaju (na po pet minuta) da bi pokazali kako su traženi i voljeni i da se svi interesuju za njih, ali oni su, eto, stalno u nekakvim akcijama pa jedva da stižu da se s bilo kim vide.
Takve osobe su, u suštini, usamljene i nesrećne – ali i uobražene i nije im stvarno stalo do drugih, stalo im je samo do toga da ih drugi smatraju za face. Mogu da provedu ceo veliki odmor pričajući vam o svojim obavezama, ali nema šanse da se bar nekada sete da vas pitaju kako ste, makar vam, recimo, pred njima pripala muka i vi otrčali do toaleta da se ispovraćate. Kad se vratite, zateći ćete ih u razgovoru s nekim drugim i delovaće kao da nisu ni primetili da ste nestali, a kamoli da vas pitaju šta se desilo i da li vam je dobro.
Šta s ovakvim primercima? Držite se dalje od njih i ne slušajte njihove priče. Možda oni i jesu jako usamljeni i jako nesrećni, ali iz načina na koji to ispoljavaju možete zaključiti da zaista nije verovatno da bi ikada mogli da vam (ili bilo kome drugom) budu prijatelji.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com