Selo koje ratovi zaobilaze

U Bosni i Hercegovini postoji malo selo u kom Srbi i Bošnjaci nikada nisu ratovali – Baljvine, pored Mrkonjić Grada, u Republici Srpskoj.

Za zaselak stećaka smešten na pedesetak kilometara od Banjaluke u kom ne samo da komšije u poslednjem ali i prethodnim ratovima nisu jedni na druge potegli oružje nego su se međusobno i čuvali, kažu da je malo selo sa velikom ljudskom porukom i više lepih priča nego preostalih ognjišta.

Baljvine su jedno selo od dva dela. U donjem žive Bošnjaci, u gornjem Srbi, na jednom kraju crkva, na drugom džamija.

Između su imanja i jednih i drugih, a desetak dece ide zajedno u školu „Branko Ćopić”. I zajednički muče muku s vodom. Po popisu 1991. Baljvine su imale 1.140 stanovnika, a danas oko dve stotine.

I ma koliko bajkovita priča ličila na mit pomalo uobličen razigranom maštom omanjih sredina, meštani Baljvina o svom mestu nebrojeno su puta ponovili medijima: „Praznike slavimo skupa, obilazimo jedni druge. Oni nama dolaze na dženaze, mi njima idemo na sahrane.” Avdo se, pisali su o tome mnogi mediji, nije zamerio Milanu, a Jovan nije besneo na Hasana.

„Ovde nije pobedila mržnja”, primećivali su posetioci.

To je za „Politiku” posvedočio i meštanin Jovo Tešanović.

„Teško je ljudima poverovati u priču našeg sela. ’Oni tamo’ ne veruju da je tu bila srpska vojska a da niko od Bošnjaka nije nastradao, a ’ovi ovamo’ ne veruju drugoj istini. Ili neće da veruju. Hajde ti svađalicama dokaži. Mi u selu možda još uvek nemamo vodu da se umijemo, ali smo dobar narod”, kaže.

Rata među komšijama i zle krvi utkane u duše ljudi i nekih drugih sličnih sela, kažu, nije bilo a najstariji, čije sećanje seže do Drugog svetskog rata, sećaju se priča predaka po kojima među komšijama ni tada nije bilo sukoba, nego su i tada pazili jedni druge.

„Ja razumem, može biti mržnje, možda, ali ako smo ljudi mi svi i idemo da nam je bolje, ali ići ugnjetavati nekoga, to ne mogu razumeti. I to svoj čovek. Tako nisi musliman ako možeš zaspati a znaš da ti komšija nema šta jesti, nisi čovek. S njim moraš podeliti”, izjavio je za medije nedavno Šefko Čaušević, nezvanični lider Bošnjaka, i dodao: „Sećam se dobro kada je u ovom zadnjem ratu komšija Nedo samleo svu pšenicu koju je imao i odlučio da podeli onima kojima je potrebno brašno. ’Dok imam ješćemo svi, a kad ne budemo imali, onda ćemo skupa umirati od gladi’, bile su tada reči Nede”, prisetio se Šefko.

Stariji stanovnici se sećaju vremena kada su džamija i crkva paralelno obnavljane, sa prilozima i pomoći jednih i drugih. Baljvinska džamija je izgrađena 1908. i nije srušena tokom rata. Opstala je zahvaljujući meštanima i Bošnjacima i Srbima.

„Bila je vojska ovde i mi smo rekli da se ne može džamija rušiti. To je jedna svetinja koju meni ne bi palo na pamet da rušim”, ponovio nam je Jovo Tešanović.

Medijima je ranije Senad Dizdarević potvrdio da su Srbi spasli džamiju.

U Drugom svetskom ratu jedni druge su skrivali i štitili od četnika i ustaša, kako je koja vojska nailazila. „Celo vreme ovog poslednjeg rata su nas štitili sve dok na kraju rata nismo morali svi napustiti selo. Tada je već bilo nešto drugo, tada više nije bilo spasa ni od komšija, ni od koga. Moralo se izaći”, seća se Omer Murica.

Bošnjaci su 1995. izašli iz sela desetak dana pre Srba, neposredno pred akciju „Južni potez” u kojoj su pripadnici Hrvatske vojske i HVO-a zauzeli Mrkonjić Grad i došli na 23 kilometra od Banjaluke. Tada je pala jedina žrtva u ovom selu – Jovan Konjević. Nakon rata i jedni i drugi su se vratili na svoja ognjišta, ali kažu da je selo bilo spaljeno i porušeno. Spalili su kuće, ali mostove među meštanima, kažu, nisu. Crkva i džamija nisu porušene ni tada.

Efendija Ilhan Šabić podsetio je na zgodnu anegdotu: „Kad sam tek došao na službu u Baljvine, sišao sam do prodavnice. Tamo nazivam selam i svi gromoglasno odgovaraju alejkum selam efendija, bujrum, dobrodošao. Tek kasnije sam shvatio da su bila jedan ili dvojica muslimana od njih desetorice, ostalo Srbi. Kasnije smo se tome smejali”, ispričao nam je Šabić.

Kad je tek došao na službu, priča nam, bio je zapanjen, ali je za sedam godina koliko službuje u selu postao deo te priče.

„Ovo selo, džemat, nije primer samo za Bosnu i Balkan, ovo je svetlost za svetsku katastrofu i nesreću, koju gledamo. Dovoljno sam ovde u Baljvinama da mogu reći da to nije nikakav mit ili nekakva bajka već selo uistinu dobrih ljudi”, priča efendija Šabić i napominje da je i sam veoma dobar prijatelj sa sveštenikom Bobanom.

A baš efendiji Šabiću je, priča nam Jovo Tešanović, prodao ovna za bajram.

„Prodao sam četiri ovna, njega je zapao jedan. Tokom zadnjeg rata, lepo smo govorili komandi vojske da dobro pazi šta radi. Isto je tako bilo i u Drugom svetskom ratu, kad su u selo došle ustaše a komšije nisu dale na nas, a kasnije ni mi na njih. Sve se to može proveriti, da je baš tako bilo i sve mi se čini da smo bolje prošli nego tamo gde su jedni druge ganjali”, kaže Tešanović za naš list.

Stariji su meštani pričali kako su ustaše od 1941. do 1945. krenule u gornji deo sela, do srpskog stanovništva, ali da su im se isprečili komšije muslimani.

„Želimo da ih uklonimo, kako vam ne bi smetali, rekle su ustaše. Smetaće nam jedino ukoliko ih budete dirali, odgovorile su komšije, pa sa vojskom u pratnji otišli u gornji deo sela kako bi se uverili da se neće desiti ništa loše”, ispričao je ranije jedan meštanin Bošnjak.

Nastavlja priču: „Nemalo, sa druge strane krenulo je stotinjak Srba, kako bi došli do našeg dela sela, koje je tada obilovalo žitom. Naše su komšije odlučno stale u gornjem delu Baljvina i nikom nisu dali da prođe do nas”, pričao je.

Nakon što je 1995. potpisano primirje, došlo se do podataka. Iz donjih Baljvina na ratištima širom BiH poginula su četiri momka. Iz gornjih Baljvina isto četiri.

(Mladen Kremenović, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.