Mozaičari i carstva

"Gospodar careva", fantazijski roman kanadskog autora Gaja Gavrijela Keja, zapravo je drugi deo dilogije "Sarantinski mozaik" (prvi deo je "Jedrenje u Sarantiju"). Ovaj nastavak nimalo ne razočarava, naprotiv; priča je nastavljena na dostojan način, i dobro zaokružena.
U prvom delu smo pratili mozaičara Kaja Krispa, koji je kroz opasne zemlje pune pagana (kao i svuda, bilo je tu i dobrih i loših ljudi), zlokobne magije, zastrašujućih stvorenja i razbojnika, doputovao do Sarantije, prestonice Sarantinskog carstva (autor je u njenom opisu bio inspirisan Vizantijom, kao i nekadašnjim Bizantom), kako bi, po carevom nalogu, svojim umećem ukrasio veliko svetilište. To je i želeo da uradi, samo što je shvatio da će, takođe, morati i da preživi sve dvorske spletke prestonice jednog velikog i snažnog carstva – i da, uprkos tome što su mu tokom epidemije kuge umrle voljena žena i obožavane ćerkice, želi da preživi i da stvara. U "Gospodaru careva" nastavlja sa svojim naporima, dok likovi koje smo upoznali u prvom delu – car Valerije, carica Aliksana, opaka i prelepa Stilijana Daleina, koja čezne za osvetom zbog ubijenog oca i unakaženog brata, kraljica Gizela, koja je u svojoj domovini za dlaku izbegla ubistvo, timovi dvokoličara Zeleni i Plavi sa svojim večitim nadmetanjem koje je svim Sarantincima bitno, kao i mnogi drugi, nastavljaju sa svojim igrama, večito se boreći za prevlast.
Upoznajemo i nove likove, od kojih je najznačajniji Rustem iz Kerakeka, mlad i izuzetno sposoban istočnjački lekar koji boji svoju bradu u prosedo jer niko ne bi ozbiljno shvatao tako mladog lekara, niti bi mu verovao da je zaista toliko umešan (a jeste); njega je njegov kralj, nakon što mu je spasao život od otrovane rane koju niko drugi nije umeo da izleči, poslao u Sarantiju zvanično da bi razmenjivao iskustva sa učenim kolegama koje tamo žive, nezvanično da bi špijunirao, a nakon toga mu poslao i naređenje koje lekara, po prirodi njegove profesije, užasava.
Kaj Krisp će naučiti da je i car Valerije, na svoj način, mozaičar, samo što car pravi mozaik od ljudi, ne od tesera, i što je njegov mozaik čitav svet, ne kupola jednog veličanstvenog svetilišta. Mnogi muškarci iz knjige će naučiti da, iako sebe smatraju dominantim i gospodarima igre, žene imaju mnogo veći uticaj na njihove planove nego što su i slutili da bi mogle imati. A svi će naučiti da smrt, taj "gospodar careva", ume krajnje neočekivano da stavi tačku na sve planove, sve spletke, sve mozaike.
"Gospodar careva" je izuzetno interesantan roman, vizuelno bogat, kompleksan, pun zanimljivih likova i zanimljivih međusobnih odnosa i igara, roman koji vas bukvalno uvuče u svoj svet, i sličan našem i drugačiji od njega, i ne pušta vas dok ga ne završite. Samo je prethodno potrebno pročitati "Jedrenje u Sarantiju"; zajedno, ove dve knjige pružiće vam mnogo uživanja.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.